"Otadžbina" kao surova istina
Film "Otadžbina" reditelja Olega Novkovića (47) nedavno je premijerno prikazan na festivalu u Varšavi. Film se bavi životom izbeglih, prognanih, odbačenih i neprihvaćenih ljudi, kao i posledicama nemilosrdnog građanskog rata '90-ih godina na našim prostorima.
Ovo ostvarenje je najavljeno kao drugi deo trilogije posle filma "Beli, beli svet", dok će treći deo biti na temu Utopije. Domaća publika "Otadžbinu" će imati prilike da vidi na predstojećem Festu.
- "Otadžbina" je poseban film, nije prijatan za gledanje i verovatno su ljudi zbunjeni kad ga pogledaju, ne znaju odmah šta da kažu. Publika na festivalima je publika koja traga za drugačijim filmovima, a "Otadžbina" je baš takva - kaže Novković i objašnjava šta za njega znači prikazivanje ovog ostvarenja na Festu.
- Nijedan moj igrani film nije bio na Festu, samo dokumentarac "Rudarska opera". Fest daje vidljivost, veću pažnju i privlači publiku, Fest je institucija, sa njim odrastaju generacije, lepo je učestvovati na njemu.
Vaš film je odabran za takmičarski program. Šta mislite o tom konceptu Festa?
- Ne shvatam ga sasvim. Nekako je nedovršen. Sa jedne strane imamo internacionalni takmičarski program, sa druge nacionalni takmičarski, koji nije baš sasvim nacionalni, jer u njemu učestvuju i filmovi iz regiona, uglavnom iz bivše Jugoslavije. Znači skoro pa jugoslovenski, bez spominjanja Jugoslavije. Formalno učestvuju filmovi u kojima je deo novca stigao iz Srbije. Neubedljivo. Bolje bi bilo da onda imamo samo jednu, internacionalnu selekciju i da se svi takmičimo u njoj. Ovako imamo jednu svetsku i jednu provincijsku (umesto nacionalne) selekciju. I naravno svetska je mnogo važnija od provincijske.
"Otadžbina" je drama iz savremenog života o nesrećnim ljudima, ali i iskupljenju. Da li je moguće iskupljenje?
- Ne bih baš nazvao moje junake nesrećnim ljudima, nisam se nikad bavio ni srećom, ni nesrećom. Mislim da u životu i u svakoj pravoj priči sreća i nesreća nastupaju zajedno, jedna pored druge, ne znaš za jednu, dok ne upoznaš drugu. Što se tiče iskupljenja ja sam prikazao potresno i ironično kako ljudi koji su kao većina, nedovršeni, puni strasti, više loši nego dobri, pokušavaju da spasu svoju dušu i nađu neki smisao i svako to radi na drugačiji način.
Kolektivan čin
- Jedan od najvažnijih poslova reditelja je da iskoristi talente drugih i da ih uklopi u organsku celinu. Osećam se sigurno i kreativno uz glumce i
autore sa kojima sam već radio. Divim se njihovom talentu i zajednički uživamo u stvaranju nečega novog i uzbudljivog, na kraju krajeva snimanje filma je kolektivni čin. U takvoj atmosferi se novi blistavi talenti lakše snađu i pokažu u najboljem svetlu. Marta Bjelica je najnoviji primer.
Interesantan je plakat za vaš film na kome je jagnje, simbol nevine žrtve. Ko je, prema Vašem viđenju, danas i ovde nevin?
- Simboli nisu tako jednostavna stvar, zato ih i koristimo. Isus je Božije jagnje koje na sebe preuzima grehe sveta. Jagnje može biti simbol žrtve koja se čini za druge, simbol nežnosti, nevinosti ili obnove, trijumfa života nad smrću, može biti simbol Isusovog trijumfa i moći. Može biti simbol njegove čistote ili njegovog stradanja, zavisi kako se prikazuje. Ja se ne bavim nevinim žrtvama, ja pričam priču o uništenju.
Snimanje u vreme poplava
Film ste radili u srpsko-nemačkoj koprodukciji, uz podršku Švedske nacionalne televizije. Da li su inostrani partneri imali neke uslove u pogledu sadržaja ili tona filma?
- Apsolutno nikakve. Samo da se postprodukcija radi u Nemačkoj. I da neki članovi ekipe budu iz Nemačke - kaže reditelj.
Snimali ste tiho, bez medijske pratnje. Zašto?
- Film je sniman u vreme velikih poplava i tada smo svi mi imali mnogo većih briga, pa su najave za moj film brzo bile zaboravljene.
