Kosovska drama za Oskara
Reditelj Goran Radovanović (58) kaže da nije očekivao da će njegov film "Enklava" biti izabran za srpskog kandidata za Oskara van engleskog govornog područja.
Kakva su vaša očekivanja kad je u pitanju Oskar?
- Treba biti realan. Srpski jezik u tim industrijskim razmerama je beznačajan. U evropskoj kinematografiji ima značaja, ali mi idemo na američko tlo. I uticaj politike je veliki, ali za nas ovo je prilika da se tema Kosova u velikom svetu filmske industrije i uticaju medija prikaže na dostojanstven umetnički način. Mi nikog ne mrzimo u filmu koji ima jednu modernu estetiku i komunikativan je. Osim toga, mi nemamo sredstava da se prezentujemo. Doduše, dobijaju se sredstva od države i ako budu na prošlogodišnjem nivou, ja ću biti presrećan. Nekako moje iskustvo je vrlo siromašno u kontekstu pomoći - kaže Radovanović i dodaje da će uskoro objaviti knjigu "Enklava", scenario s esejima nekoliko značajnih ljudi iz sveta filmu.
- Priča je sama po sebi velika drama jer je reč o konfliktu manjine u odnosu na većinu, o fizičkom ograničenom kretanju. To je Kosovo, velika srpska tema, tema identiteta, koju nažalost mnogi potcenjuju, jer smatraju da je izmanipulisana. Naravno, tu postoji momenat da 200.000 ljudi živi u teškim uslovima. Ta tema nije prisutna u medijima, odnosno prisutna je na taj način da su je doveli do toga da tema Kosova nikoga više ne zanima. I to su neki moji motivi za film.
Uspeh bez reklame
Koliko ljudi uopšte znaju kako žive Srbi na Kosovu?
- Ako pođem od sebe - malo znamo. Zato je važno da što više ljudi pogleda "Enklavu". Naš film je gledalo 30.000 ljudi, što je veliki uspeh jer ni dinara nije uloženo u kampanju, distribuciju, nismo imali nijedan plakat u Beogradu... Ljudi dolaze u bioskope da bi im bilo lepo, a ne da bi se suočili s patnjom i bolom. E, sad, ovde je čudno da film jeste težak, ali ima predivan, katarzičan kraj. Većina ljudi plače, ali to je jedan katarzičan plač oslobađanja - kaže Radovanović.
Zašto je jako malo interesovanja ljudi iz kulture za ovu temu?
- Zato što smo autistični. Mi se stidimo sopstvenog porekla, prošlosti, prisutan je jedan skorojevićki duh. Nekako smo ubijeni da li zbog tog realnog siromaštva ili zbog duhovnog siromaštva, duhovnih turbulencija, tektonskih poremećaja koje smo imali. Nekako je došlo do toga da Kosovo i sve teme koje imaju nacionalni predznak budu inflatorne i nemaju više vrednost. Niko nam je kriv, sami smo krivi za to.
Na koji način ste istraživali priču na Kosovu?
- Nisam mnogo istraživao. Prosto znam. Kao svaki pošten čovek imao sam želju da se informišem. Tu su naravno i priče ljudi koji su pobegli s Kosova i meni je bilo važno kada sam tražio dečake za film na Kosovu da je to što sam napisao bude moguće i ostvariti. Veći je problem bio što nismo mogli da snimamo na Kosovu, već smo tražili lokacije koje se adekvatna zamena za Metohiju. Hvala Bogu, našli smo ih u Srbiji. Verovatno bi nam dali, ali to je nemačko-srpska produkcija jer su Nemci uglavnom uložili finansije, a mi autorski deo. Tražena je ogroman svota za osiguranje tehnike i ljudi. Sve se to i dalje tretira kao nestabilno područje. To je bio veći problem nego sama informacija o dešavanju.
Rad sa decom
Kako ste našli decu glumce za film?
- Seli smo sa vozačem, koji nam je bio i snimatelj, i obišli praktično tri četvrtine škola u svim enklavama na Kosovu gde živi srpski narod. Raditi sa decom je - pakao! Izuzetno je teško jer to su deca nemaju koncentraciju, nepredvidivi su. Nisu profesionalci, a opet daju filmu nešto prirodno što se ne možete zamisliti. Suština režije jeste da se potruditee da deca budu stabilna u emotivnom smislu, da sve to dožive kao igru, a vi da uzimate od njih onu njihovui zdravu vitalnu energiju koja ostaje u filmu. To je suština rada sa decom.
