Čast je biti u društvu velikih reditelja

Vedrog duha i skroman, Bojan Vuletić se u 35. godini života sa uspehom predstavio debitantskim filmom "Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem". Posle prikazivanja na međunarodnim festivalima, ovu omnibus komediju moći će da gleda i publika na Kakadu Ajlend festivalu koji ovih dana počinje u Sidneju. Uoči puta u daleku Australiju, Vuletić u razgovoru za "Vesti" otkriva kakvu je emociju želeo da prenese na publiku, zašto se i on opredelio da Srbiju dočarava očima stranaca, te na kojem projektu trenutno radi.

Bojan Vuletić

Kako gledate na poziv da učestvujete na Kakadu festivalu?

- Neverovatna je čast da učestvujem na jednom od većih festivala u tom delu sveta i to na predlog drugog festivala, Festivala srpskog filma koji je jednim delom pokrovitelj i organizator mog gostovanja u Sidneju. Imponuje mi da nakon dugotrajnog i teškog rada na filmu, on bude prepoznat i na nekim drugim meridijanima. Posebno mi je zadovoljstvo što ću imati prilike da budem u blizini takvih reditelja kao što su Pol Tomas Anderson čijim će filmom o sajentolozima biti otvoren festival, rediteljke "Klavira" Džejn Kempion, čuvenog Pitera Vira ili oskarovca Brusa Beresforda.
 

Da li ste bili zatečeni pozivom?

- Jesam, jer mislim da je produkcija srpskog filma u proteklih godinu dana bila na izuzetnom nivou i po izboru tema i po formi i po nekom novom duhu po kojem srpski film počinje da biva prepoznat u svetu. Ono što moj film možda razlikuje od ostalih, jeste to što je na jedan drugačiji način, kroz komične situacije, posmatra probleme i život u Srbiji.

Kako biste preporučili svoj film nekom ko se tek odlučuje da li će ga pogledati?

- Kao komediju. Nešto u čemu možemo da prepoznamo naš mentalitet i karakter, a opet da saznamo i nešto novo. Ne mislim da film može da menja ljude, pravi države ili podiže revolucije. Uspeh je već ukoliko nakon izlaska iz sale kod gledaoca probudite jednostavne emocije. Mislim da film zbog toga i postoji - da vas nasmeje, rasplače, rastuži.

Zašto autori sve češće insistiraju na stranim glumcima i njihovim ulogama u srpskim filmovima, je li to pokušaj da se okušate preko granice?

- Ne, mislim da je to više pokušaj da se posle ratova, embarga, izolacije susretnete sa stranim jezikom, sa nekim drugačijim sistemom vrednosti koje su za nas i dalje fascinantne, bez obzira na to što su se zadnjih desetak godina stvari radikalno izmenile. Taj susret između nas i njih i ta neka razmena iskustava je nešto što ne fascinaira samo mene, nego i druge reditelje.

Imate li ambiciju da se kao reditelj ostvarite i u inostranstvu?

- Kada radim film pokušavam da budem iskren i svaki put kada radim scenario idem sve dublje i dublje u emocije i ne pokušavam da razmišljam da li je to prijemčivo za ovu ili onu publiku. Nemam tu vrstu kalkulacije da film mora biti dopadljiv za strance, za festivale. Inače, trenutno radim na scenariju za film jedne mlade bugarske rediteljke. U njemu se govori o problemu surogat majke koja pokušava da preživi tešku tranziciju tako što za novac nosi tuđe dete i to ljudima koji su odgovorni za smrt njenog muža. Za razliku od ove moje lagane komedije, ovo je jedna teška i ozbiljna tema. Ali tako je i u životu, ozbiljno bez duhovitog ne ide.