Srbin podigao novu Veneciju

Pre nekoliko godina jedan beogradski list ga je uvrstio u "100 najmoćnijih Srba u svetu", a uz njegovo ime koje je bilo na 22. mestu stajalo je: "Svetski priznati scenograf". Pročitajte ispovest Miljena Kreke Kljakovića...

Otisnuo se u Ameriku gde je postao saradnik kultnih režisera: Miljen Kreka Kljaković

Nakon što je u Srbiji radio na filmovima "Petrijin venac", "Specijalno vaspitanje", "Varljivo leto 68", Miljen Kreka Kljaković otisnuo se u Ameriku gde je postao saradnik kultnih režisera. Radio je scenografiju za filmove "Podzemlje" Emira Kusturice, "Raspućin", "Delikatesna radnja", "Vrste 2"...  Dok nas stepeništem vodi u svoj beogradski radni kabinet, mada sličan ima i u Francuskoj, Kreka odmahuje rukom zbog ove laskave titule.

- U čemu sam ja to moćan da bih bio među 100 Srba. Budalaština.

Rođen je pre 61 godinu u Osijeku. Tri puta je bezuspešno pokušavao da upiše studije primenjene umetnosti, a onda iz cuga završio grafiku na likovnoj akademiji da bi ubrzo shvatio da je rođen za nešto mnogo više. Od tada do danas, kao scenograf osvojio je nekoliko najprestižnijih evropskih nagrada, a radio je sa Žan Pjerom Ženeom, Marlonom Brandom, Džonijem Depom, Džonom Kjuzakom, Benom Kingslijem, Ridlijem Skotom...

Doduše, nešto kasnije, uz kafu, vraćajući se na pitanje o "jednom od najmoćnijih Srba u svetu", ipak je nevoljno priznao da zbog ugleda koji ima, verovatno ne bi bio nikakav problem da u Beograd dovede pola Holivuda ili "krem de la krem" svetske filmske industrije.

- Istina je i da sam hiljadu puta mogao da preporučim da se neki film snima u Srbiji, ali nisam. Nisam hteo da se brukam. Velike produkcije filmova ne rade uz pomoć štapa i kanapa, već žele da za novac koji plate - dobiju odgovarajuću uslugu, a toga u Srbiji, nažalost, još nema. Pa mi nemamo ni jedan pravi filmski studio, a želimo da privučemo velike filmove, kako? Avala film je propao od nemara i zuba vremena i to me veoma boli...

Amateri ne prave hitove

- Da bih stvari pomerio sa mrtve tačke i pomogao ovoj zemlji, pre nekoliko godina sam besplatno napravio nacrte nekoliko filmskih studija i ponudio TV Pink. Poslušali su me i neki od tih studija su već završeni, ali šta to vredi kada nisu pronašli kvalitetne ljude koji bi ih predstavljali od Los Anđelesa preko Pariza do Berlina. Poslovi se ne prave tako što čekate da vam neko zakuca na vrata i pita da li imate studio, već tako što prodajete svoj proizvod. U ovoj zemlji to niko ne shvata, ali se svi čude zbog čega je kompletna filmska industrija prešla u Mađarsku i zemlje u našem okruženju. Pa prešli su tamo, jer su te države shvatile koliko novca se može zaraditi u filmskoj industriji. Kada to shvati i naša država, onda će verovatno i pomoći film, a prvi korak je da se napokon donese Zakon o kinematografiji.

- U svetu sam napravio zaista značajne, velike filmove, ali nikada, niko u mojoj karijeri nije mi ostao dužan. Niko. E, to mi se ovde dešava i to je problem mentaliteta ljudi. Sećam se da sam pre nekoliko godina doveo ekipu jednog američkog filma da snima u Srbiji, kako bi naša zemlja imala neke koristi. Već posle prvog sastanka sa našim filmadžijama, Amerikanci su me pozvali i pitali: "Kreko, šta je ovo? Pa ovde sve košta kao i u Americi". Pozovem te ljude i pitam ih šta to rade, a oni su mi mrtvi-hladni odgovorili: "Pa druže, znamo mi koje su cene u svetu". Pri tom, taj studio godinama nije imao ozbiljan posao, a zaposleni uglavnom nisu ni primali plate...

- Problem u Srbiji je i to što se rade samo mali filmovi, sa budžetom koji nikada ne premaši milion evra. Onda se pojavi film "Sveti Georgije ubiva aždahu" koji je imao sve preduslove da bude hit. Dušan Kovačević me je jedva ubedio da pomognem, ali se tokom snimanja ispostavilo da je neko hteo malo da se obogati preko noći, da malo drpne ovde, malo onde... I svi su se posle čudili što je film loše prošao, a scenario je bio odličan, okupljeni su najbolji glumci, moja scenografija je bila dobra... U Srbiji ne shvataju da je film ozbiljan posao i da stvari ne mogu da rade priučeni ljudi, a hit se dobija kada se sve kockice sastave u jednu sliku.

Bekstvo od mobilnog

- Uostalom, meni su se kolege smejale i kada sam prvi u Srbiji angažovao agenta da mi pronalazi poslove. Kada sam pre dvadesetak godina počeo da radim isključivo u inostranstvu, shvatio sam da je to budućnost kinematografije. Više nemam potrebe da jurcam po svetu i pitam da li će se raditi neki veliki film. To sve radi moj agent koji me posle samo pozove telefonom i pita da li sam zainteresovan da pogledam neki scenario ili ne.

Doduše, do pre koju godinu kod mene je zaista mogao da zazvoni samo fiksni telefon, u Beogradu ili u Parizu. Na jedvite jade sam prihvatio da koristim mobilni telefon, kao što sam tek pre nekoliko meseci kupio ajpod da bih mogao da primam i šaljem mejlove.

- Svi su bili ubeđeni da je to što nemam mobilni i kompjuter neki moj hir ili ludilo, ali zaista nije bilo tako. Za tehniku sam potpuni duduk i zaista me nervira kada čujem zvuk mobilnog telefona. Zbog toga sam bezbroj puta dolazio u neprijatnu situaciju kada bih se dogovarao za neki posao. Kada sam se dogovarao sa britanskim Ridlijem Skotom, jednim od najvećih režisera današnjice koji je režirao filmove "Osmi putnik", "Telma i Luiz", "Gladijator", "Pad crnog jastreba", on je izvadio svoj telefon kako bi upisao moj broj, a ja se izvinim i kažem da nemam. Onda mi zatraži mejl, a ja mu opet kažem da nemam. Shvatio sam da misli kako nisam zainteresovan za saradnju i brže-bolje počnem da objašnjavam o čemu je reč i izdiktiram mu brojeve fiksnih telefona. Tako smo i sarađivali na TV seriji "Stubovi zemlje" čija se radnja dešava u Engleskoj u 12. veku, a kompletnu scenografiju sam uradio u jednom studiju u Mađarskoj. Skot je tu bio izvršni producent i veoma mi znači kada je, videvši jednu od katedrala koje sam uradio, svojim koproducentima preda mnom rekao: "Imali ste sreće što ste dobili ovog čoveka".

Između Beograda i Pariza

- A tek nedavno, u Teheranu gde se snima prvi film o Muhamedu koji je u scenografskom smislu za mene najveći izazov u 30-godišnjoj karijeri jer sam kompletno izgradio Meku, a gradnja Medina je u toku, pristao sam da napokon kupim ajpod. Do tada nisam znao ni da pošaljem ni da primim email i to je zaista bila moja sramota. Imam u Beogradu kompjuter, ali za njega je zadužena supruga Nada pošto ne znam ni da ga uključim. Ali, kada nje nema, a potrebno je da nešto hitno pošaljem, onda sam u panici.

- Kada smo radili "Delikatesnu radnju", film kojim sam osvojio "Feliksa", trebalo je da se izračuna da li je već urađena scenografija može da se uklopi u halu jedne napuštene fabrike. Moj pomoćnik koga je odabrao producent odmah je seo za kompjuter oduševljen što će se to uraditi za čas. Svi su se sjatili oko monitora i onda se taj proces odužio. Na kraju sam se iznervirao, uzeo papir i počeo da crtam i računam. Kada sam rekao da sam završio, svi su se okrenuli u čudu kako je to čovek pobedio kompjuter. Naravno, sačekali su da i mašina završi računanje i utvrdili da se nisam prevario ni za milimetar. Kompjuter zaista nikada ne može da zameni crtež rukom, ali je ipak savršena ispomoć za druge stvari koje umnogome olakšavaju rad scenografa. Neko će reći da će i moj posao uskoro nestati zbog napretka tehnologije, ali teško. Moglo bi naravno da se kompletna scenografija odradi kompjuterski, no to i dalje veoma mnogo košta i neisplativno je. No, optički efekti su neophodni za moj posao i ne prođe dan da ne prelistam literaturu da bih video šta ima novo u toj oblasti.

- Stalno sam na relaciji Srbija-Pariz ili nekoj trećoj, filmskoj destinaciji i iskreno, već mi je pun kofer svega. Stalno živim sa spremljenim koferima i kada me pozovu, samo mi se smrači u glavi i kažem sebi: "Ovo je Kreko sada i nikada više". Ali, zapravo svi smo bolesno zaljubljeni u ovaj posao, pa tako to ludilo ide od jednog do drugog filma, a kod mene, evo, traje već 30 i kusur godina.

Nemoguća misija

- Scenografi su poseban soj filmskih ljudi, uvek priželjkuju nove izazove. Zanimaju me samo nemoguće misije, kao što je bila izgradnja srednjovekovne Venecije za film "Tajni prolaz". Venecija koju sam izgradio u Luksemburgu zaista je bila fascinantna, jer je imala 135 fasada venecijanskih palata iz 15. veka, čitav jedan geto, desetak mostova i kanala u dužini od jednog kilometra, tržnicu, dve crkve, sinagogu, bezbroj enterijera bogatih venecijanskih kuća iz doba renesanse, enterijer fabrike stakla Murano. Prihvatim se takvog posla, a znam da ću propatiti, znam da ću malo spavati, a mnogo se nervirati, ali ništa ne može da zameni onaj trenutak kada završim scenografiju i budem zadovoljan urađenim.

- Nekoliko puta su me pitali i kako je moguće da do sada nisam dobio Oskara kada ga sigurno svojim radom zaslužujem. Lagao bih kada bih rekao da mi ne bi bilo drago da ga imam u vitrini, ali sam i te kako svestan da se za tako nešto moraju složiti sve kockice. Uveren sam da bih za ovaj poslednji poduhvat, film o Muhamedu, sigurno bio u konkurenciji za tu nagradu, ali film najverovatnije neće biti kandidovan jer nije sa engleskog govornog područja. Ali, ne žalim. Dobio sam Feliksa, Cezara, bio sam nominovan za EMI, domaće nagrade da i ne računam. Sasvim dovoljno. Ne treba preterivati.