U mom Dragačevu za mene nema mesta

Rade Jorović kaže da je ovih dana tužniji no ikada. Teško mu je, veli, duša ga boli. Tako je svake godine, u ovo doba, kad počinje Sabor trubača u Guči. Voleo bi Jorke da se veseli sa saborašima, da luduje u Guči do zore, da na najveselije mesto na Balkanu dođe iz rodnog sela Goračići, udaljenog nekoliko kilometara od Guče.

- Poslednjih godina, ne idem toliko na Sabor. Odem samo na sat-dva, ili na dan. Dragačevac sam, Guča mi je u krvi, zato mi srce krvari zbog nekih stvari. Deo sam izvornosti koju treba negovati, ali sam baš ja, Dragačevac rođenjem, srcem i dušom, donekle potcenjen. Sreća da mi, pravi, izvorni Dragačevci umemo malo da se sklonimo, da ne smetamo. Ali, ničija nije gorela do zore. Zato verujem da će u mom Dragačevu jednom i za mene biti mesta.

Boli li vas što Miroslav Ilić u Guči ima solistički koncert, a vi ne pevate na Saboru?

- Svašta me boli. Boli me što neke smešne stvari u Guči fasciniraju narod. Iznese Brega petla na binu i to je događaj! Kažu ljudi, ima tamo i lepih para. Žao mi malo i tih para. Mene nikad ne zovu tamo gde ih ima ! Na desetine hiljada evrića mi tako odlepršaju ispred nosa. A trebalo bi mi samo nekoliko stotki, da sredim put u mojim Goračićima. Pre 11 godina sam imao snage i hrabrosti da snimim album sa trubačima, kad to nikom nije bilo ni interesantno ni komercijalno. Dao sam doprinos muzici i našem kulturnom bogatstvu koje treba negovati. Ali, koga briga? A ja idem logikom, bolje da se sklonim, da ne smetam.

Imate razloga da budete ponosni jer vaše ime stoji u crkvi u Guči!

- Joj, ne stajte mi na muku! Ovaj skromni Dragačevac Rade Jorović je održao prvi koncert u tom kraju i sakupljao pare da se uredi crkva u Guči, da se počne freskopisanje u porti. Skroz u visinu, u toj crkvi naslikan je mali anđeo s trubom i stidljivo piše: "Rade Jorović i pevači ovog kraja." Pre nekoliko godina, kad su došli mladi novinari u crkvu, zatekao sam se tu pa sam počeo da im pričam istoriju crkve i kraja. Izašao je đakon, nije me prepoznao, samo je viknuo novinarima da je zabranjeno snimanje. Rekao sam im: "Haj'mo, deco" i opet se sklonio, da ne smetam. Ume Srbija da jede svoju decu. Mnogo to boli.

Zašto 11 godina niste snimali?

- Poslednji album snimio sam 2000. godine. Bilo je to pred promene, kada su kola krenula nizbrdo za mnoge, dok su mnogi iznenada vaskrsli. Sklonjen sam. Shvatio sam da treba da ćutim i da zahvalim Bogu i za ono malo što mi se da. Vreme je pokazalo da su mnogi, koji su se pojavili za tih 11 godina, obični čekovi bez pokrića. Od silnih pesama, reklamiranja i pojavljivanja, nije ostalo ništa sem silnih dugova zelenašima. Progovoriću o svemu i svačemu jednoga dana. Običaj je u srpskom narodu da istina izađe na videlo posle 30-40 godina.