Demoni krivi za bolest
Srednjovekovna medicina je u Evropi počela da se razvija kao mešavina znanja iz antike, duhovnog sveta i varvarskog šamanizma. Po padu Rimskog carstva u petom veku lekari su se obučavali iz tekstova, sačuvanih uglavnom u manastirima.
Bolest je, smatralo se, izazvana kako telesnim uzorcima, tako i grehom, sudbinom ili nekom drugom svemogućom silom. Koliko će lečenje biti uspešno, više je zavisilo od snage vere, nego od iskustvenog znanja. Kako je uticaj hrišćanstva rastao, počele su da se sukobljavaju crkvene propovedi i narodna medicina, koja je lečila travama i magijskim ritualima.
Za to vreme, crkva je učila da Bog šalje bolesti nekada kao kaznu, i da pokajanje može da dovede do poboljšanja zdravlja. Pojedini duhovni oci su čak smatrali da bavljenje medicinom nije prigodno za nekoga ko sebe naziva hrišćaninom, baš zbog sistema božje kazne i nagrade. Uprkos tome, mnogi monasi su smatrali su da je lečenje bolesnih čin milosrđa.
Razvoj srednjovekovne medicine dostigao je vrhunac tokom renesanse, kada su pronađeni i prevedeni mnogi grčki spisi, kao i stručni zapisi iz Arabije 12. veka. Odatle je medicina učila o fiziologiji, higijeni, dijetetici, patologiji, i načinima kako kičmena moždina upravlja mišićima. Znalo se dosta o srcu, bešici, i bubrezima.
Najvažnija teorija srednjovekovne medicine bila je ona o telesnim tečnostima, i ona se zadržala čak do 19. veka! Počivala je na delovanju četiri žuči: crnoj, žutoj, te žuči iz sluzokože i iz krvi. Te tečnosti, smatralo se, potiču od raznih organa u telu, pa, da bi telo bilo zdravo, tečnosti moraju da budu u ravnoteži, koja se mogla postići dijetom, lekovima, a najpre puštanjem krvi uz pomoć pijavica.
U Vizantiji, Istočnom rimskom carstvu, bavljenje medicinom nikada nije prestajalo. Kako je Srbija u srednjem veku bila deo vizantijske kulture, primila je mnogo onoga što je dolazilo i s istoka i sa zapada. Istina je da je lečenje tog doba među Srbima podrazumevalo najviše versku medicinu: šta je bolesno ili pak normalno stanje, određivalo se na osnovu učenja o dobrom i zlom, zločinu i kazni, demonskim silama i čoveku.
Deo verske medicine bio je kanonska medicina, i ona je počivala na zvaničnom učenju crkve. Nasuprot njoj, postojala je i tzv. apokrifna medicina, koja se više okretala raznim kultovima i predanjima starosedelaca, ne samo Balkana, nego celog antičkog sveta. Kanonska medicina zasnovana je na učenju prema kome je Isus Hrist lečio bolesne i vaskrsavao mrtve. Ovu moć je preneo i na svoje učenike. U kanonskoj medicini, dakle, izlečenje se očekivalo od onoga kome se sveštenik obrati molitvom da pošalje bolesniku izlečenje, a to su uglavnom bili svetitelji.
U Srbiji se slike iz kanonske medicine nalaze na freskama Dečana, Ravanice, Manasije, Studenice. Najpoznatiji lekari srednjeg veka bili su Kozma i Damjan koji su lečili bolesne besplatno. Zvanična slava lekara i danas su u Srbiji ova dvojica svetaca.
Apokrifna medicina je smatrala da bolesti nastaju delovanjem zlih duhova. Tako je svaka bolest imala svog ličnog demona. Verovalo se i da su vile, rečni duhovi, vukodlaci, vampiri i veštice glavni vinovnici kuge, boginja i ostalih bolesti koje su kosile ljude u srednjem veku. Lekari apokrifne medicine su koristili magiju, gatanje, vradžbine, ali su ih pojačavali i molitvama svetim ljudima, od Hrista do Svetog Save i kosovskog junaka kneza Lazara. Najčešće molitve su bile protiv nečastivih sila, zavidljivaca, uroka i čini, protiv ranjavanja mačem i strelom, a ženama se molilo za dobro lučenje mleka. Magijske formule bi se napisale na komadu hartije, metalnoj pločici, ili na nekom delu tela, i one su usput štitile od drugih zlih sila, gromova, i davale sigurnost ženama da će rađati zdravu decu.
Mošti na prodaju!
Srbi su, kao i ostali hrišćani, imali i veliku veru u moć svetih relikvija. Zato su svete mošiti, zemni ostaci istaknutih hrišćana bili izuzetno cenjena roba, a njome su najviše trgovali Mlečani i - Turci! Ta vrsta biznisa nije bila strana ni Srbima. Zabeleženo je da je mošti kralja Dragutina novopazarska porodica Korać pred kraj 18. veka rasparčala i prodala, pa je danas ostala sačuvana samo kraljeva ruka u manastiru Dečani. Verovalo se takođe i da mošti upravo srpskih svetitelja leče i mentalno bolesne.
Car kažnjavao vračare
U svom zakoniku car Dušan je strogo kažnjavao nadrilekarstvo i drugo, po zdravlje štetno ponašanje. U članu o vračarima stoji: "I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo", a predviđa se i kažnjavanje trovača: "Mađioničar i otrovnik, koji se nađe na delu, da se kazni po zakonu svetih otaca".
