Rođene pre svog vremena (1): Eustahija Arsić, prva moderna pesnikinja među Srpkinjama
Od kada je monahinja Jefimija posle boja na Kosovu polju spevala "Pohvalu knezu Lazaru", u naredna četiri veka se među Srpkinjama nije pojavila nijedna pesnikinja. A onda je 1776. u fruškogorskoj prestonici Irigu svet ugledala Evstahija ili Eustahija Arsić.
Danas se među istraživačima i ljubiteljima književnosti ona uzima za istinsku pionirku među srpskim poetesama, pošto se srednjovekovna prethodnica nije služila perom, nego iglom i zlatnim koncem, slažući sitnim vezom stihove palom vladaru. Eustahija je načinila i mnogo koraka dalje. Pošto se žestoko zalagala za savremeno vaspitanje žena, prozvana je domaćom Žorž Sand, slavnom Francuskinjom koja je svoja književna dela morala da potpisuje muškim imenom.
Eustahija je odrasla uz oca Gavrila Cinćića i mati Martu, od malih nogu vaspitana u duhu kosmopolitizma i prosvetiteljstva. Sa porodicom se početkom 19. veka preselila u Arad, u današnju Rumuniju, tako da se jedino njeno sećanje na bezbrižne godine u rodnoj varoši nalazi u odlomku njenog dela "Poleznaja razmišljanja". Sa ponosom ističe da se u Irigu rađaju samo izuzetni ljudi, "oni koji su osim sveta".
Lik na porcelanskoj šolji
Sastavljajući plejadu znamenitih zemljaka u knjizi "Mozaik žitelja iriških", Ladislav Varga, publicista i dramski pisac posvetio se i Eustahiji Arsić. Ona je u svom vremenu ostavila dosta traga, time i podataka, ali je autoru uporno nedostajao slikani portret. I, dogodilo se čudo. U zaostavštini Eustahijinog drugog supruga Tomislava Radovanovića naslednici su pronašli porcelansku šoljicu. Na njoj je austrijski majstor Bauer oslikao lik gospodarice dvora.
Potvrdila je to i prošlost i budućnost, naročito kada je reč o Irižanima vičnim peru. Samo kod savremenika nije nailazila na razumevanje. Ova prva "slaveno - serbska spisateljica i književstva slavenoserbskog ljubiteljica" je u očima svog kolege Joakima Vujića "u supružestvu veoma neščasna bila".
Istina je, udavala se tri puta, a i nevera joj nije bila strana, ali samo zato što je udajom otvarala vrata koje su muškarci u to doba otvarali redovnim školovanjem i karijerom. Najpre je bila u braku sa trgovcem Lackovićem u Koprivnici, potom sa Tomislavom plemenitim Radovanovićem u Karlovcu, bogatašem koji je od bečkog dvora dobio zvanje plemića.
Žena u muškom poslu
Dugo istoričari nisu znali tačno ni gde je, ni kada je rođena Eustahija Arsić. Umrla je 1843, a tek pola veka kasnije urednik časopisa "Javor" Ilija Ognjanović je našao da je "nauk ljubiteljica" i "ljubiteljica muza", kako su je slavili za života, rođena 1776. u Irigu. U članku koji je napisao o "visokoučenoj gospođi", urednik je čitoce najpre morao da pripremi na priču o ženi koja se bavi književnošću. U to doba, 1891. godine, i dalje se strogo vodilo računa šta je muški posao, a šta ženski. "Kao što ima u književnosti drugih, većih naroda, tako ima i u našoj malenoj literaturi i po gde koje žensko ime, koje se okušalo a bogme i radilo na polju na kojem inače samo muške glave rade." Potom je Eustahiju stavio u red s pesnikinjom Milicom Stojadinović Srpkinjom i kneginjom Anom Obrenović.
Tu titulu je ponela i Eustahija. Tek kada se udala za Savu Arsića, senatora i gradskog načelnika, upravitelja i dobrotvora aradske Preparandije (učiteljske škole), dospela je u visoko društvo.
U istoriju sa pet stihova
U vreme Karađorđevog ustanka Eustahija Arsić je bila prva obrazovana Srpkinja koju uveliko pominju i stranci. Pruski oficir i radoznali putnik Oto Dubislav plementi Pirh je 1829. godine u knjizi "Putovanje po Srbiji" opisivao i stanje u kulturi među narodom. "Već se po raznim vrstama književnosti počelo ponešto raditi", piše Pirh i Eustahiji pripisuje da je prevodila Voltera, Vilanda, Džemsa Tomsona. Uz znanje nekoliko jezika, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. Njena pesma "Slovo nadgrobnoje" ima svega pet stihova, ali je zaslužila mesto u mnogim antologijama.
Proširuje svoje obrazovanje i obaveštenost, stiče slavu književnice i umne žene. Govori nemački i engleski, rumunski i latinski, možda i grčki i francuski. Čita dela Jovana Rajića, Atanasija Stojkovića, Pavla Kengelca. Jedna je od prvih pretplatnica na dela prosvetitelja i svetskog putnika Dositeja Obradovića. Baš kao i njena francuska savremenica, anonimno je objavila svoje književno prvenče "Sovjet matrnij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj". Bilo je to u Budimu, 1814. godine.
Svoje ime je skrila pod jednu od dve pesme dodate na kraju knjige. Ipak, i to je bilo dovoljno da ravno jedan vek kasnije ugledni srpski profesor Andra Gavrilović ovu godinu označi kao prvu "od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinje, javlja Srpkinja s perom u ruci, kao književnik". Knjiga "Sovjet matrnij" bila je namenjena vaspitanju srpske omladine, i kod te omladine je autorka stekla i veliko uvažavanje, što se vidi i po tome da je popularni poeta onog doba Gligorije Jakšić ispevao odu "jako do ninje pervoj spisatelnici serbskoj".
