Krađa prstena
Bilo je igara među brđanima na Balkanu u kojima je najvažnije bilo da se što grublje ismeje naivni protivnik, a društvo zabavi. Omiljene su bile igre sa prstenom.
U jednoj bi majstor ponudio: "Evo, koji god hoće da se opkladimo, da ću mu prsten iz nedara ukrasti, a da ga i ne dotaknem." Ko razume igru, odgovori: "Hajde, ako ukradeš Peri, evo tri litre vina u društvo".
Pošto i radoznali Pera pristane, računajući da nema šta da izgubi, majstor nekom iz društva otpaše kanicu, dugački vezeni pojas. Na rese, koje su na kraju kanice, priveže prsten, pa prsten i kraj kanice da onom kome će krasti prsten, da ih stavi na sigurno, u nedra pod pazuh. Druga dvojica prihvate kanicu za suprotni kraj, kao, da pomognu, a ustvari je zategnu tako da dobiju oblik creva. Majstor oko kanice mrmlja nekakve vradžbine, i duva u nju, a dvojica držača stanu između majstora i Pere, tako da ovaj ne može da vidi šta se dešava.
Tada četvrti iz družine krišom donese poveći sud ledene vode, i odjednom je ulije u kanicu. Tek kad se voda sjuri Peri u nedra i ovaj skoči kao oparen, shvata da igra nije u opkladi, nego da se on na prevaru okupa. U krađi prstena iz tanjira vešt igrač takođe opazi novajliju pa predloži društvu: "Ko hoće da se opkladi, da ću mu prsten sa tanjira ukrasti, a on neka u nj gleda. Još ću se na drugi kraj sobe odmaknuti." Tada bi se, radoznao, javljao upravo onaj ko ne zna igru, uveren da ga čeka lak posao.
Onda prvi igrač nađe van sobe dva čista tanjira, a tanjiri su tada bili od tamnog drveta, i krišom nagaravi dno jednog nad ognjištem. U oba tanjira nalije malo vode, pa u onaj garavi spusti prsten, i pruži ga protivniku, a sebi zadrži čist. Pošto igrači stanu jedan naspram drugoga, kaže: "Pobro, dobro čuvaj prsten, ali čini šta ja činim, pa ćeš videti čuda, prsten će sam doći na moj tanjir."
Pošto prekrsti tanjir izgovarajući: "Vo imja Oca i Svjatoga Duha, amin", drugi učini isto. Sad prvi zamoči ruku u vodu, pa se pogladi po obrazu, a drugi ga prati. Prvi prevuče kažiprstom preko tanjira, pa prstom načini znak krsta na čelu i oba obraza. To čini i "pobro", ali ne shvatajući da mu je prst garav, jer sve vreme pazi protivnika. Društvo se već smejulji, a prvi nastavi da pravi šare po licu.
Kad onaj drugi sebe dobro izgaravi, onda mu neko primakne ogledalo. Pošto ovaj vidi svoju bruku na obrazu, i sramotu što je prevaren, peče ga smeh društva pa izjuri napolje da se umije. Tako je prvom igraču lako da mu stvarno ukrade prsten.
