Zabava anđela
Kolo je bilo najstariji oblik orske igre, ili igre uz pratnju muzike. Deca, koja predstavljaju prelazno doba ka zrelosti ne samo u životu nego i u istoriji kulture, najvernije su sačuvala u svojim igrama tragove nekadašnjih kola. Odraslima su kola usavršena i dosta izmenjena, kasnije služila najviše za zabavu, i tako su se održala do danas. Odavno je zaboravljeno da su, zapravo, nastala iz mnogo ozbiljnijih razloga, i vodila se najpre u poštovanju bogova. Bez igre se kod starih naroda nije mogao zamisliti ijedan religiozni praznik.
Tako je bilo do uvođenja hrišćanstva. Potom je nova, veoma ekspanzivna religija nastojala da neznabožačke obrede ili zameni svojima, ili da ih preobrati u svoje. To nije moglo da se izvede naglo, jer je mnogobožačka religija i sve što je išlo sa njom bila u čvrstom jedinstvu sa narodnim bićem. Zato su prvi propovednici hrišćanstva imali mnogo muke i sa igrom.
Već kod Svetog Pavla pronalazi se da je igranje prilikom službe Božje dopušteno, dok je episkop neocezarejski Grgur Taumagurgos od 244. uveo igru u hrišćanske crkvene svečanosti, koje su od tada postale njihov nezaobilazni deo. Moglo se igrati u svim obredima i službama osim pri - svadbama! Igre prvih hrišćana bile su časne i učtive. Praznici posvećeni Bogu priređivali su se u velikim varošima, gde su stanovali episkopi. Muškarci i žene nikad nisu igrali zajedno, nego je svaki pol imao zasebna kola. U crkvi su žene stajale u horu koji je bio ograđen rešetkama, da bi bile nevidljive.
Najvrliji hrišćani okupljali su se i noću pred vratima crkve na bdenija, i tu nastavljali da pevaju i igraju, što su crkveni oci veoma hvalili u svojim spisima. Tako Sveti Vasilije veli da je igra najplemenitija zabava anđela na nebu i bodri svoje čitaoce da je podrže. Ali, malo pomalo, crkvene igre su se izmetnule u pravu raskalašnost i blud.
