U aps zbog modrica
Presude sudova u doba kneza Miloša Obrenovića donesene protiv nasilnih muževa pokazuju da ni društvo ni država nisu odobravali tlačenje žene.
Srpski narod u nekadašnjem Beogradskom pašaluku je naime, pre, u toku i posle ustanaka, silno stradao. Bio je bez jake crkve, starešinstva koje bi držalo moral, pa se oslanjao samo na sopstveno osećanje pravičnosti. Ljudi su jedva preboleli kugu, velike bežanije posle Prvog ustanka, doseljavanja iz drugih srpskih zemalja na područje koje će uskoro postati Kneževina Srbija.
Izmoreni gladnim godinama, upućeni su da stvore novu kućnu zajednicu, od utrine da naprave njivu, od šume livadu. Žene su u tom patrijarhalnom društvu radile sve što i muškarci, brinule o kući, još i rađale one koji su povezivali porodicu sa precima i sa potomcima. Još od tog vremena srpski sudovi su se ravnopravno ponašali prema mužu i ženi, polazeći uvek od toga da - i od muškog i od ženskog - očuvaju porodicu.
U prošlosti su Srbi mnogo brinuli o deci i trudili se da ih sačuvaju u zdravlju i životu. Pribegavali su čak i magijama za koje su iskreno verovali da su korisne, samo ako bi pomislili da utiču da brak bude plodan, da se deca rađaju, da se "drže", odnosno ne umiru, da budu zdrava i lepa.
Ako bi dete kojom nesrećom ostalo bez roditelja, uvek bi ga prihvatao neko iz rodbine, najčešće stric i strina. U vreme Miloša Obrenovića Srbija je među prvim zemljama uvela i obaveznu vakcinaciju dece protiv velikih boginja. Još tada je prvi gospodar nove srpske države dao roditeljima uputstvo da vaspitavaju podmladak "ne izgovarajući nad decom ružne reči i pripovetke, nego kao naši stari".
Novopronađeni dokumenti pokazuju da je najstrože bilo zabranjeno vređati, a kamoli tući decu. Kada bi za takav slučaj saznao sud, izricane su oštre kazne i to, batinanje onoga ko bi se usudio da diže ruku na mališana bilo kog pola.
Oduvek je u narodu važilo pravilo, da ako bi neko od odraslih u porodičnoj zadruzi udario dete kome nije roditelj, ali je blizak rođak, onda bi ostali članovi preuzimali pravdu u svoje ruke i sami kažnjavali krivca. Međutim, zakoni mlade srpske države su i takve slučajeve predvideli, što pokazuju anali Požarevačkog magistrata iz 1839. godine.
Tada su u selu Oraovica kod Požarevca braća Đorđe i Dimitrije Mijajilović žestoko pretukli svog trećeg brata Ćiru, zato što je Ćira malko ćušnuo Đorđevo dete. Kako je Ćiri ostalo dovoljno modrica koje su mogle i na sudu da se pokažu, njegova braća su kažnjena sa po 20 štapa i apsom od 24 sata, a u tumačenju presude je stajao i epilog: "Bitno je da su kući otpušteni pomireni, jer je valjalo i unapredak zajedno živeti i raditi."
Štapom po turu
Kao i danas, tako su se i nekada deca međusobno tukla, svađala i vređala. Ovo se, međutim, u Miloševoj Srbiji nije odobravalo, što se vidi iz slučaja Ilije Vasinog i Rajka Stevinog iz požarevačkog kraja. Ova dvojica dečaka su njihovog godinama mlađeg Icu Stevinog, u polju, kod stoke, igrajući se, "nepristojnim načinom zadirkivali i pokušali sramotiti". Da bi sačuvao "čast deteta", Požarevački sud je 1839. starijeg Iliju kaznio sa 20, a mlađeg Rajka sa 10 štapa po turu, a obojici je kazna izvršena posle petodnevnog uhapšenja. Jedna kratka presuda Beogradskog suda iz 1829. pokazuje kako se nekada reagovalo na siledžijstvo svake vrste, a naročito prema tuđoj deci. Izvesni Golub Laušević je sreo na putu malog Mitra i pretukao ga, kako je u presudi stajalo, bez ikakvog uzroka. Za ovu obest je po hitnom postupku i na licu mesta kažnjen sa 14 batina.
