Studenti spalili laži
Vuk Karadžić je iz inostranstva činio sve da dovede na vlast Mihaila, sina kneza Miloša Obrenovića. Mladi knez je napokon seo na srpski tron, i nastavio je umnogome da se oslanja na svog saradnika.
U ime kneza Mihaila vodio je Vuk i pregovore s kandidatima za buduće ministre. "Ja ne znam od Vuka veštija čoveka zametati razgovor i saznati tuđe misli, a od svojih ne kazati više no što je naumio, i opet nimalo ne uditi iskrenosti i poverenju u kome je počeo razgovor", sećao se ministar pravde Jevrem Grujić.
Vuku Karadžiću su se obraćali sa svih strana. On je povezao kneza sa jugoslovenskim rodoljubima u Austriji i Turskoj, ali je izazvao i zavist beogradske oligarhije, među kojima je bio i njegov bivši saveznik, ministar Ilija Garašanin.
Garašaninova vlada mu je 1863. godine odbacila molbu za povećanje penzije. Razočaran Vuk Karadžić je iz Srbije otišao na oproštajno putovanje po Vojvodini, Crnoj Gori i Hrvatskoj, gde su se rodoljubi otimali ko će ga pre ugostiti. Poslednji rođendan je proslavio u svom stanu u Beču, okružen omladinom koja je slavila pola veka rada Vuka Karadžića.
- Moja je sva i golema plata, ako sam dobro narodu učinio, i ako se time naš narod uhasni (okoristi) - šapatom je odgovorio gostima na zdravicu. Umro je 8. februara 1864. godine. Na pogrebu na bečkom groblju, srpski studenti su umesto sveća zapalili časopise protivnika Vukove reforme Jovana Hadžića "Ogledalo" i "Srbobran", kako bi izgorele sve laži o Vuku Karadžiću kao izdajniku svog naroda.
