Aleksa Dundić između istorije i legende (2): Lav sa srcem deteta
Biografija zagonetnog, a slavnog Srbina Alekse Dundića mnogo je jasnija od leta 1918, kada se on u Ukrajini pridružuje jedinicama crvenoarmejskog komandira Rudolfa Siversa i prebacuje na Caricinski front, gde se bori na strani boljševika protiv belogardejaca, koji su pod komandom generala Krasnova u to vreme napadali grad. Ovo razdoblje Dundićevog života poznato je iz memoara Semjona Buđonija, čuvenog sovjetskog vojskovođe iz Ruskog građanskog i Velikog otadžbinskog rata.
Dundić je u Caricinu dobio naređenje da formira Prvi internacionalni bataljon. Od jeseni 1918. borio se u konjičkoj brigadi komandira Krjučkovskog. Upravo tada se proslavio u Sovjetskom Savezu i ušao u legendu kao Crveni konjanik.
Najpre se 1919. borio u konjičkoj diviziji, a potom i u čuvenoj Prvoj konjičkoj armiji pod komandom Buđonija. Prema sećanjima savremenika, Dundića je krasila neverovatna hrabrost u bitkama, zbog čega je dobio orden Crvene zastave, prvo sovjetsko odlikovanje za ratne zasluge. U listu "Voronješka komuna" je 1919. objavljen članak "Crveni Dundić", gde se navode Buđonijeve reči:
- To je on, naš crveni Dundić, izvršio drzak upad u Voronjež sa četvoricom drugova, i to nekoliko dana pre nego što su ga 'beli' napustili. Petorica "neustrašivih" su se probila na Prospekt Revolucije i digla takvu paniku kao da je u grad upao čitav puk - piše sovjetski maršal.
Zatim se opisuje kako se Dundić borio protiv 50 belogardejaca.
- Oko 50 ljudi je opkolilo neustrašivog junaka i sukobilo se s njim. On je u levoj ruci držao sablju, u desnoj revolver, a konja je usmeravao nogama. Sabljom je sekao protivnike "do sedla", iz revolvera ih je bez greške pogađao u čelo i srce, i za kratko vreme je pobio dvadeset četvoricu, a ostali su se u panici razbežali... Tako se u Rusiji pisalo o Dundiću još za njegovog života.
Aleksa Dundić je ubijen u julu 1920. kod ukrajinskog grada Rovno, u bici sa poljskim jedinicama. Sovjeti i Poljaci su od 1919. do 1921. vodili rat u kome su Poljaci pokušavali da prošire granice na račun ukrajinskih i beloruskih teritorija, a rukovodstvo SSSR težilo je da u Poljskoj uspostavi svoju vlast. Semjon Buđoni je bio svedok Dundićeve pogibije.
U memoarima je zapisao: "Nisam mogao da poverujem da smo izgubili našeg Dundića, koji je prezirao smrt, strasno voleo život i često govorio da će sigurno dočekati potpunu pobedu ruskog proletarijata i oslobođenje srpskog naroda od jarma nacionalne i strane buržoazije."
Dundić je sahranjen u Rovnu. Na njegovom grobu u glavnom gradskom parku postavljena je
bista, a na spomeniku natpis: "Crveni Dundič! Ko ga može zaboraviti? Ko se može uporediti sa tim pravim herojem iz bajke po hrabrosti, odvažnosti, dobroti i drugarskoj toplini? To je bio lav sa srcem umiljatog deteta."
Filmovi, romani, ulice
Sećanje na Aleksu Dundića sačuvalo godinama posle njegove pogibije. Već 1920. o njemu je snimljen film, a drugi, mnogo poznatiji, snimljen je 1958. godine. Bio je to jedan od prvih filmova u sovjetsko-jugoslovenskoj koprodukciji. Iako je u njemu bilo pojedinih, kako se ispostavilo, netačnih podataka, ispunjen je cilj filma, da se prikaže hrabrost glavnog junaka. Dundićevo junaštvo ušlo je i u sovjetsku beletristiku, u pričama Isaka Babelja o Prvoj konjičkoj armiji i u trilogiji Alekseja Tolstoja "Hod po mukama". U SSSR su o Dundiću pisani i pozorišni komadi, izdavane poštanske marke sa njegovim likom, pominje se i u udžbenicima istorije. U mnogim gradovima Rusije, kao što su Moskva, Sankt Peterburg, Voronjež, Taganrog, Lipeck, Novosibirsk, Novokuznjeck, Brjansk i danas postoje ulice sa imenom Alekse Dundića.
