Skakali u Savu da prekrate muke
Posle odlaska Jevrejki sa decom u Sabirni logor Đakovo, u logorima Stara Gradiška i Jasenovac do kraja 1942. njih uopšte više nije bilo. Sve su bile likvidirane. Za njih nije bilo zamene za zarobljene nemačke ili ustaške oficire, nije bilo odvođenja na rad u Nemačku, niti nekih drugih mogućnosti da se izvuku iz logora, svedočio je 1997. godine u Njujorku na Prvom međunarodnom kongresu o Jasenovcu bivši logoraš Josip Erlih.
I pored svih tortura u Jasenovcu, preživeli svedoče da nije bilo tog događaja koji se odigravao u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj, odnosno na teritoriji bivše Kraljevine Jugoslavije ili u svetu za koji logoraši za vrlo kratko vreme ne bi saznali. Bilo je zatočenika koji su nekako bili povezani sa spoljnim svetom, a naročito onih koji su radili u ustaškoj bolnici u samom Jasenovcu i svakodnevno stražarno odvođeni iz logora i vraćani u logor. Ponekad su donosili i neke starije novine iz kojih se moglo dosta toga zaključiti, kao atentat na Hitlera, oslobođenje Beograda i drugo.
Pozdrav Beogradu
Ustaše su pred zatvaranje logora sprovodile ubijanja na Savi, kod dizalice Granika, zakivanje žrtvi na table koje su plutale, a na kojima je bio ispisan tekst "Pozdrav Beogradu", kao vid javnog isticanja mržnje.
Kada je Beograd oslobođen, pa i deo Vojvodine, ustaše su već počele da razrađuju plan na koji će efikasni način likvidirati logore. Prvo je septembra 1944. godine doveden izvestan broj logoraša, većinom zanatlija iz Stare Gradiške u Jasenovac. Oni su terani u koloni pored Save od Stare Gradiške do Jasenovca. To je povremeno bio usiljeni marš i trčeći korak. Onaj koji nije mogao da to podnese bio je ubijen, a neki su i sami skakali u Savu da bi se spasli muka. Većina ovih zatočenika bili su Hrvati i Jevreji, dok je veći broj Srba pre toga likvidiran u samom koncentracionom logoru Stara Gradiška.
- U Staroj Gradiški ostalo je nešto oko 200 logoraša radi najnužnijeg održavanja logora. Kako se situacija menjala iz sata u sat mi smo to osetili prema postupcima ustaša. I dalje je bilo ubijanja, odvođenja, likvidacije, pa čak i pripreme nekoliko grupa koje je trebalo da idu na rad u Nemačku. Vagoni su dovučeni u logor, a svaki zatočenik predviđen za transport bio je fotografisan. Mislim da je jedan transport i otišao uoči zime 1944/45. Iz tog transporta dosta ih je oslobodila Crvena armije, a neki su i pobegli iz transporta kada su saveznici bombardovali Beč. Neizvesnost od jutra do večeri.
Bilo je uobičajeno da ako je preko dana neko bio zapažen u logoru pa ga neki od kažnjenih ustaša, kriminalaca, saradnika ustaša i ubačenih ustaša zapiše, uveče ustaše dođu po njega i odvedu ga na likvidaciju. Nikada ujutro nisi znao šta te do večeri čeka. Obavljane su pripreme za zatvaranje logora, tj. likvidaciju ostalih zatočenika i onih koje će, ne baš mali broj njih, dovesti u međuvremenu u logor - ispričao je Josip Erlih.