Dve decenije od prvog međunarodnog kongresa o Jasenovcu (3): U logoru čitava srpska sela
Josip Erlih, Jevrejin iz kotara Našice, opisao je na prvoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu 1997. godine u Njujorku svoje logoraške dane, koje je, zajedno sa još jednom grupom zatvorenika uspeo da preživi u ovom zloglasnom ustaškom paklu.
- U jednu prostoriju je smešteno oko 40 logoraša, tako da se nismo mogli ni kretati. Legli smo bez ičega na patos, dok nas je stražar nadgledao kroz malo okance na vratima. Vladala je strašna zatvorska atmosfera. Posle izvesnog vremena, ne znam da li isti ili, najverovatnije, drugi dan donesen je kazan sa vrućom vodom u kojoj se nalazilo malo neprosejanog kukuruznog brašna, bez soli i ikakve masnoće i tada su nas otključali i dozvolili da čorbu prime oni koji su imali u čemu da je prime. Bili smo očajni jer to "jelo" ne bi ni svinje okusile. Ali, kao što smo i kasnije sami došli do zaključka, kad je glad onda se sve jede, pa i najgori otpaci. Tekli su dani. Svakog dana bili smo sve slabiji, a privikavanje je išlo veoma teško. S nama je došao i jedan izuzetno drag i mlad čovek dr Klajn, inače hirurg iz Slavonske Požege. Savetovao nas je da što je moguće više mirujemo, da se nikako ne krećemo, čak ni minimalno, koliko je to uopšte i bilo moguće, da bismo manje trošili energiju koju smo još malo imali. Dnevno su nas izvodili sa stražom po dva i dva u koloni oko kule i tu smo dobili malo vazduha. Na ovoj "šetnji" žene više nismo ni viđali, samo smo čuli plač dece.
- Nije prošlo ni nekoliko dana, jednog jutra pojavila se ogromna masa sveta. Ustaše su počele dizati sva srpska sela iz okoline Pakraca, Slavonske Požege. Tako su doterali u logor sve stanovništvo mesta Kukunjevac (kod Pakraca). Mesto je bilo dugo oko sedam kilometara. Onda se može znati koliko je to mnoštvo ljudi, žena i dece bilo. Muškarce su zatvarali u preostale prazne zatvorske prostorije, a žene sa decom su ostale vani pod vedrim nebom, a nastupila je jesen i nastali su hladniji dani, a noći skoro nepodnošljive, pogotovo ako su padale kiše, a pošto je to bilo sve pored Save, magle su bile teške. Kuknjava žena i plač dece razlegali su se neprekidno. Svakim danom sve je više naroda dolazilo, nešto iz preostalih srpskih sela iz okoline, a nešto još srpskog življa iz preostalih srpskih sela sa i ispod Kozare, koji nisu uspeli da se na vreme sklone iz ovog od ustaša okupiranog područja.
Pobili umobolne
- U septembru, kad smo mi došli u "Kulu" zatekli smo grupu umobolnih bolesnika (Srba) iz Pakračke bolnice. Njih su jednog dana pokupili prilikom deljenja hrane u hodniku i odveli na likvidaciju - ispričao je Erlih.
