Škole mačevanja
Beograd je prvi put postao srpska prestonica 1284. kada ga je kralj Dragutin, kao zet i vazal ugarskog kralja Ladislava Četvrtog, dobio na upravu, zajedno sa Mačvom. Dragutinova vlast je trajala oko tri decenije, i u tom periodu je bilo i škola mačevanja, koje su najverovatnije "uvezene" iz Ugarske.
O njima nema neposrednih podataka, ali su ostali su zapisi o tehnikama i zaštitnoj opremi, pa se pretpostavlja da se srpske viteške škole rukovanja hladnim oružjem nisu razlikovale od onih u Evropi.U srednjem veku su legalne škole viteških mačevanja postojale u okviru utvrđenja ili gradova, i pod pokroviteljstvom njihovih vladara.
Držali su ih plemići, zbog obuke svojih vitezova, ali su u tim školama mogli da uzimaju časove i građani koji su se spremali za dvoboje, u to doba takođe legalne načine isterivanja pravde. Postojale su i putujuće škole viteškog mačevanja koje su nastajale tako što bi jedan plemić iznajmljivao drugom svoje učitelje.
Kako se dešavalo da se učitelji tokom vremena osamostale i izađu iz vlastelinske zaštite, putujuće škole mačevanja su prelazile u ilegalu. To se dešavalo kada bi ostareli vitezovi, pošto bi ostali bez turnira koji su im bili jedini izvor prihoda, zarađivali za život prodajući svoje veštine širom Starog kontineneta.
Mnoge ovakve škole su zabranjivane, a njihovi vlasnici proganjani, pa su se one pretvarale u putujuće zabavljačke družine, koje su se bavile još i akrobatikom, muzikom, plesom, scenskim mačevanjem.
Georgije Pahimer i Teodor Metohit, vizantijski pisci iz 13. veka i savremenici kralja Milutina, o Srbiji su svedočili i kao o zemlji razbojnika, u koju su putnici nerado dolazili. Srpski hajduci nisu ubijali svoje žrtve, nego ih "samo" presretali, oduzimavši im sve, od ličnog prtljaga do kola i konja, ponekad ih čak svlačili do gola. Zato je u Zakoniku cara Dušana posebno poglavlje bilo posvećeno drakonskom kažnjavanju gusara, kradljivaca i drumskih razbojnika.
Vitezovi lutalice
Treća vrsta mačevalačkih škola u srednjovekovnoj Evropi se osnivala tajno. Vodili su ih vitezovi lutalice koji su bili i šefovi razbojničkih bandi. Oni su obučavali borbenim veštinama ubice i hajduke, koji su terorisali Evropu od 13. do 15. veka. Razbojništvo nije zaobilazilo ni Srbiju. Zato nije ni čudo da su u to doba, inače vladavine cara Dušana, vrhunac razvoja doživele i škole mačevanja, njihove tehnike i oružje.
