Mala noćna čudovišta
Verovanje da se umrla a nekrštena deca pretvaraju u mala noćna čudovišta koja dave živu decu delili su primorci na obe strane Jadrana. Na italijanskoj obali su se nazivali lorko, a oko Dubrovnika i u Boki Kotorskoj lorgo, i, osim što su ih opisivali kao svetlucava i zla bića, svi narodi su bili uvereni da ona prebivaju kao duhovi u telu mrtvaca preko koga je prešla mačka.
Duše nekrštene dece su se na jugu Srbije pretvarale u "svirca". To je čudna ptica, koja je imala dečje ruke, noge, telo i glavu, samo što je malena, kao čovekova šaka. Leti noći i svira, a ako trudna žena čuje svirca, odmah mora da pobaci. Od svirca se i deca zaplaše, pa obole, a naiđu li na ženu koja ima malo dete, svi joj se obese o dojke i hrane se njenim mlekom, kako za živo dete ne bi bilo dovoljno hrane.
I među katolicima, naročito oko Zagreba, strepelo se od dece "bez krsta". Verovalo se čak da takvo dete, ili ono koje se nerođeno sahrani sa umrlom majkom, posle sedam godina naraste veliko kao vuk, ali je okrutnije od vuka, i može da se pretvori u bilo koju zver. Kao i obični vukodlaci i vampiri, i ovakva beštija je mogla da se odagna samo glogovim kocem.
Zbog ovakvih verovanja se u narodu veoma vodilo računa da dete kojim slučajem ne umre nekršteno, s tim što katolici gledaju da ga krste čim se rodi. Pravoslavni su nastojali da se samo slabunjava, kržljava i nedonesena deca, zbog opasnosti da izgube život, što pre uvedu u veru, inače su čekali 40 dana. Među srpskim narodom je vladalo uverenje da se takva deca mogu krsiti i bez sveštenika, pa, ako je mnogo bolesno, krštavala su ga kod kuće majka ili babica, govoreći "Vo imja Oca i Sina", zatim ga prozovu po imenu koje su mu dali.
U predelima Crne Gore još od davnina potiče običaj da se svako obolelo dete pre krštenja stavi u "mali krst", takođe krštenje bez sveštenika i u kući. To su činili roditelji ili rođaci uz nasipanje vode po detetu, i reči: "Kreščajet sja rab Božji", pa kažu ime, i završe sa: "Vo imja Oca i Sina i Svjatoga duha! Amin!". U Vasojevićima je ovakav obred bio obavezan za svu novorođenčad osam dana od rođenja, a ako je ono naročito slabašno, moglo je i pre.