Otac srpske medicine
Kako iver ne pada daleko od klade, tako je i Vojislav Subotić krenuo stopama svojih roditelja. Njegov otac Jovan je bio uspešni novosadski advokat, a u revoluciji 1848. pokretač skupštine Srba u Pešti i učesnik Majske skupštine u Sremskim Karlovcima, na kojoj je ustanovljena Karlovačka patrijaršija.
Pošto se pokazao i kao dramski pisac, Jovan Subotić je tokom boravka u Zagrebu postavljen za upravitelja Zemaljskog kazališta.
A majka Savka, iz ugledne grčko-cincarske porodice Polit-Desančića, stasala je u prvog borca za ženska prava.
Obrazovana i bez dlake na jeziku, oduševila je slušaoce odličnim govorom na predavanju "Žena na istoku i na zapadu", koji je održala u Beču.
Savka Subotić je bila prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza i Kola srpskih sestara, a najveći doprinos u umnom buđenju Srpkinja dala je osnivajući prve više škole za devojke.
Subotići su 1859. godine živeli u Novom Sadu kada su dobili sina, koji je osnovnu školu pohađao u Zagrebu, a gimnaziju učio u Karlovcima i u rodnom gradu.
Kada je počeo srpsko-turski rat, mladi Vojislav je napustio studije u Beču i javio se u dobrovoljce. Imao je svega 17 godina, a već je učestvovao u borbama na Drini.
Studije je nešto kasnije nastavio u Parizu i Beču, gde je 1881. promovisan za doktora medicine.
Darovitog mladića koji je goreo od želje da se usavršava primetio je poznati češki hirurg Eduard Albert, tada profesor hirurgije u Beču, i pozvao ga na stažiranje u svoju Hiruršku kliniku.
Karijeru dugu bezmalo 40 godina Vojislav Subotić je počeo u Zemunu 1884, kao gradski fizikus.
Kasnije je osnovao prvo hirurško odeljenje Zemunske bolnice. Iako je tek prevalio 30. godinu, sanitet srpske vojske pozvao ga je da otvori prvo odeljenje hirurgije u Beogradu 1889, u Palilulskoj bolnici.
Ta godina je bila i prelomna za domaću hirurgiju.
Nagli razvoj ove medicinske grane krajem 19. veka zahvatio je i srpske lekare, ali oni nisu mogli da prate sva evropska dostignuća. Bolnica je bilo malo, opreme i lekara takođe, a oni su u to vreme i sami davali anestezije pacijentima.
Operacije regruta
Kao i u većini evropskih država, regrutne komisije su mladiće sa kilom oglašavale nesposobnim za vojnu službu. Ali Srbiji, okruženoj neprijateljima, bio je potreban svaki vojnik. Zato je 1889. odlučeno da se svi regruti sa kilom pozovu u vojsku, operišu i posle šest meseci oporavka kod kuće ponovo pozovu da dosluže obavezu. Najviše operacija se izvodilo u vojnim bolnicama u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Zaječaru i Valjevu, što je za srpske hirurge predstavljalo nezamenljivu praksu.
