Cenzura na Balkanu (1): Čerupanje novina
Bojali su ga se, ali su mu i podvaljivali. Ratovali su s njim, trpeli poraze, ali zadavali i pokoji udarac. A on je uvek uredno dolazio na posao, navlačio satenske rukave, vadio iz fioke makaze i crvenu olovku, simbole svoje strašne moći, oštrio ih, i olovku i makaze, i čitavog života mirisao na štamparsku boju, iako nije bio ni novinar ni tipograf. Na njegov sto su stizali otisci svih mogućih listova, još lepljivi od novinske farbe. Imao je i ime: cenzor.
Dogodilo se, recimo, da je 13. januara 1939. godine "Politika" donela na prvoj strani izveštaj o poseti Čemberlena i Halifaksa italijanskoj prestonici. Događaj od prvorazrednog značaja, nastavak minhenske politike, možda ipak neće biti rata...
Druga smena tužioca
Cenzor je zapravo radio kao "druga smena" državnog tužioca. Taj nije ništa brisao ni sekao, on je jednostavno zabranjivao izlazak novine. Njemu je stizao primerak kompletnog lista, kad je već čitav tiraž bio odštampan i kad se ništa nije moglo menjati.
I dogodilo se da je istog dana u Cirihu otkrivena spomen-ploča na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić. Na nesreću, tom otkrivanju je prisustvovao i predsednik Vlade Milan Stojadinović, koji se vraćao sa odmora, pa svratio. A "Politika" se grdno ogrešila, jer je vest iz Ciriha i predsednika Vlade stavila na treću stranu, nije umela da oceni značaj događaja.
Tužilac im je diskretno skrenuo pažnju: "Stavite na prvu stranu, da ne bude posle..." Poslušali su ga. Konferencija u Rimu dobila je prva tri stupca, a Stojadinović ostala dva. Tako je to ponovo upućeno tužiocu. A on se zainatio: "Celu prvu stranu za događaj u Cirihu, ili zabranjujem!" Štampali su i treće izdanje, ona prva dva cela bacili, i tek je onda stvar legla. Revnosnijim cenzorima su ponekad bili sumnjivi čak i brojevi redakcijskih telefona, ali nije zabeleženo da li su i njih precrtavali.
Slično se događalo i u Zagrebu. Kada se kod uličnih prodavaca pojavio broj lista "Seljački dom" od 18. februara 1937. godine, izgledao je strašno i besmisleno u isto vreme. List je imao osam strana, na svakoj po četiri stupca. Na prvoj je ostala samo jedna pesmica u kojoj se veliča hrvatski vođa iz Kupinca, dr Vlatko Maček. Na drugoj tri i po stupca beline, na trećoj isto toliko, na četvrtoj dva i po stupca teksta, peta potpuno čista, na šestoj više od polovine belo, a onda idu poslednje dve strane pune oglasa.
Zašto je tako očerupan list uopšte pušten na ulice i ko je bio toliko neuračunljiv da ga kupi? Bila je to redakcijska osveta zagrebačkom cenzoru. U listu se nije imalo šta pročitati, a opet - i te kako se imalo! Beline su jasnije od ikakvog teksta kazivale kakvo je stanje u zemlji, nagonile su na smeh, inspirisale zajedljive pošalice. Mnogi su smatrali da je vredelo žrtvovati jedan dinar, pa je tiraž rasprodat! Kao uspomena na istoriju.
