Testament oficira sa štulom
Đorđe Đoka Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, pred smrt, u avgustu 1883. godine u Beogradu, piše testament i u njemu nalaže: "Kao čovek mogu svakog minuta umreti, a kao vojnik poginuti, jer srpska stvar oslobođenja i ujedinjenja dovršena nije. Zato za slučaj moje smrti pravim ovim testamentom raspored sa mojim imanjem...
Na prosvetne celji, dajući pravo našem Učenom društvu i Savetu velikoškolskom da zajednički rešavaju i prihod mog imanja upotrebe samo na ono što je za otadžbinu najkorisnije i najpreče i da moje imanje ne smeju prodati. Pri rešavanju na šta se prihod ima utrošiti ostavljam da vazda predsedava u tom društvu moj drug Stojan Bošković s tim da on može u mesto sebe i drugog naznačiti."
Prva medalja
Za vreme mađarske bune 1848. Đoka Vlajković je prišao dobrovoljcima Stevana Petrovića Knićanina. Istakao se u odbrani Srbobrana od Mađara i za te zasluge je dobio prvo od mnogih odlikovanja - Medalju za hrabrost.
Imanje koje je Vlajković ostavio otadžbini imalo je "jedno veliko mesto kod bivše Batal-džamije" (kod današnje Skupštine Srbije), sa zasađenom baštom, dve nove kuće i dve stare, i tri dućana, kao i njivu veličine "dan oranja" na Vračaru. U gotovini je ostavio 250 dukata. Imanje je najpre do kraja života trebalo da uživa supruga Aleksandra, koja je i bila i izvršitelj poslednje volje svog supruga.
O najranijim godinama Đoke Vlajkovića malo se zna. Život mu je počeo 1831, negde u današnjoj Vojvodini. Rano je ostao bez oca Todora, rodom Prizrenca, a u vreme kada je završio osnovnu školu u Beogradu, umrla mu je i majka.
Sa svega 14 godina odlučio je da stupi u vojsku. Načelnik srpske armije je pred sobom video golobrado momče, ali ga nije odbio, jer je u njemu prepoznao izuzetnog i rano sazrelog mladog čoveka. Dečak je upućen 1845. godine u vojnu školu u Rusiju.
Odatle se obreo kod Austrijanaca, gde je uskoro unapređen u potporučnika. Vlajković se posle Mađarske bune vratio u Srbiju, ali mirnodopska služba nije odgovarala njegovoj nemirnoj prirodi. Već 1851. prijavio se u rusku vojsku, u glavni štab u Bukureštu. Odatle je poslat u Rusiju da izučava vojne veštine. Ovo znanje mu je ubrzo dobro došlo u Krimskom ratu, koji je Đoki Vlajkoviću omogućio blistavu vojnu karijeru. Već posle prve bitke dobio je oficirski čin.
Ali, činove su, kako to uglavnom biva sa pravim ratnicima, pratile ne samo počasti nego i teška ranjavanja. U bici kod Sevastopolja mladi srpski kapetan je izgubio nogu. Imao je svega 24 godine. Posle lečenja u Odesi, vraćen je u jedinicu u Sevastopolj iako se kretao sa štulom.
