Zaboravljeni običaji: Smrt u doba kolere
Posle smrti Arnauta Pavla, nekadašnjeg srpskog vojnika u turskoj vojsci, od 1725. počeli su misteriozno da umiru ljudi iz njegovog sela kod Svilajnca.
Meštani su verovali da je jedna od preminulih, starica Milica, jela meso ovce koju su ubili vampiri nekoliko godina ranije, pa se tako zarazila, povampirila i počela da ubija ljude iz sela. Strah se uvukao u svakoga, pa su ukućani iz nekoliko kuća noću spavali zajedno.
* Uvedena je i danonoćna straža protiv vampira. Panika se proširila na celu oblast. Kako je Srbija tada bila pod vlašću Beča, pedantni Austrijanci su postupili kao moderna država: vojna uprava u Beogradu je poslala komisiju da ispita slučaj i nju su sačinjavali komesar Johanes Flikinger, nekoliko nižih oficira i lekara i jedan sveštenik. Kovčege su otvorili u prisustvu mesnih starešina i ekshumirali prvih nekoliko tela. Ta tela su pronađena u raspadnutom stanju.
* Ali, začudilo ih je stanje koje su zatekli kod ostalih pokojnika: njihova tela nisu trulila, kosa i nokti kao da su porasli, lica su im bila rumena, a glavni dokaz da su vampiri bila je sveža krv na njihovim usnama. Austrijski komesari su naredili da se leševima odseku glave i da se spale. Flikinger je poslao opširni izveštaj u Beč, ali su ga se dočepale novine. Tako je u Evropi pokrenuta dugogodišnja rasprava o vampirima, u kojoj je objavljeno i bar dvadeset naučnih radova. Središte rasprave bio je protestantski deo Nemačke, u čijem teološkom učenju nije smelo da bude povratnika iz mrtvih. Sam Flikinger bio je skeptičan prema natprirodnim dešavanjama pa je tako završio svoj izveštaj: "Da li je to vampirstvo bilo od sotone? Zašto se onda nije oterao molitvama? Da li je bilo prirodno", misleći na epidemiju neke bolesti.
* Danas se zna da fenomen netruležnog tela moguć, a dešavao se u doba kolere, bolesti koja još nije bila poznata u Evropi, ali je u 18. veku počela da se širi od Indije prema zapadu.
