Rakija za terapiju
Doktorovu kulu, nekadašnji dom dr Vita Romite, lekara kneza Miloša, Beograđani su nazvali kula jer se nalazila na brdu Guberevcu.
Kuću je njegova porodica prodala knezu Milošu, a ovaj ju je ostavio u nasledstvo sinu Mihailu Obrenoviću. Mladi knez je tu 1861. osnovao bolnicu za duševne bolesti iliti Dom za s uma sišavše.
U prvoj godini je imala pet pacijenata, a posle pet godina bilo ih je 20. Do tada se većina ljudi hospitalizovala u manastirima ili kućama na obodu gradova, koji su bili više azili nego lečilišta. I to je, naravno, uglavnom vredelo za pacijente iz boljih kuća.
Još je Vuk Stefanović Karadžić u svojim zapisima o Miloševoj Srbiji svedočio da su duševno obolelim i paralizovanim bolesnicima oko vrata stavljali lanac i vezivali ih za pod, a onda tukli dok ne kažu ime đavola, zapisivali na papir to i bacali u vatru. Bio je to jedini lek za takve pacijente, ako se ne računa da su ih tokom ovakve terapije hranili samo sirćetom i vodom.
Prvi upravnik ove bolnice dr Florijan Birg, kao ni njegov naslednik dr Vasa Teodorović nisu bili školovani psihijatri, ali stari dokumenti pokazuju da su velikim trudom i brigom za bolesnike nekako nadomeštavali ono što nisu znali.
Uznemireni paviljoni
U okviru Doktorove kule je bio i paviljon za posmatranje, da se slučajno ne dogodi da je neko došao u duševnu bolnicu, a da je zdrav. Zbog nasledstva, na primer. Slično zdanje postoji i danas. Paviljoni su bili podeljeni na muški i ženski, kao i na "smireni i uznemireni". Ukupno 21 paviljon oko Doktorove kule bio je smešten na 12 hektara zemlje.
Od osnivanja su se u Domu za s uma sišavše primenjivali tretmani kapima opijuma, ali neretko i rakija i vino. Tek kasnije su se primenjivale insulinske kome. Evropska nauka je do tada već znala da se pacijent smiri pošto se izazove pad šećera u krvi! Ideju da bolnicu treba urediti po evropskom uzoru prvi je počeo da sprovodi u delo dr Mladen Janković, koji je postao upravnik 1965. godine.
On je najpre ukinuo sva nasilna sredstva u lečenju psihijatrijskih pacijenata. Kako piše hroničar dr Jovan Danić, "njegovoj uviđavnosti i humanitarnom osećanju ima se blagodariti što je ona kamdžija (trostruki bič) koja je pre njega dosta često bila na bolesničkim leđima aplikovana, još prvih dana njegove uprave odšetala na tavan, u prašinu zaborava". Trebalo je da prođe skoro ceo vek od osnivanja prve umobolnice u Beogradu da bi se pojavio i prvi pravi lek u psihijatriji. Tek 1953. pacijentima je počeo da se daje hlorpromazin.
Dr Janković je za tri meseca obišao sve poznate evropske sanatorijume kako bi se, pre svega, upoznao sa savremenim metodama lečenja. Vratio se u Srbiju i organizovao naročitu službu i način lečenja svojih pacijenata prema modernim standardima. Bio je upravnik Duševne bolnice u Beogradu, kako je ona u međuvremenu preimenovana, sve do 1881. godine. Tokom službe je lečio 314 bolesnika.
