Uspomene Anastasa Jovanovića, oca srpske fotografije (5): Na knjaževskom ručku
Iz dnevnika Anastasa Jovanovića vidi se šta je ovog mladog srpskog štampara najviše zanimalo u Beču. On ne propušta bogosluženja u Ruskoj crkvi, ali zaviruje i u kalvinsku i luteransku crkvu "da čuje kako se tamo predikuje".
Radi po bibliotekama, posećuje jermensku štampariju, prati kopanje arterskog bunara. Dolazi u Beograd i traži od ministara da se srpski dečaci šalju na školovanje u Beč i Brno.
Tada umalo nije izgubio stipendiju "jer se mešao u stvari koje ga se ne tiču". Ministar se povukao kad je čuo da Jovanović dobro stoji na dvoru kneza Mihaila Obrenovića i njegove majke, kneginje Ljubice.
To je bilo za vreme prve Mihailove vlade, od 1839. do 1842. A srpski litograf i fotograf svoj položaj na dvoru vidi ovako:
- Ja sam onda od kneginje Ljubice vrlo milostivo primljen bio kao i od knjaza Mihaila i na ručak dvaput pozvan bio. Onda je taj knjaževski ručak bio sasvim građanski, kao u skromnoj građanskoj kući. U začelju je sedeo knjaz, do njega s desne strane mati, kneginja Ljubica, do nje sam sedeo ja, do mene stražarni oficir; s leve knjažev dežurni ađutant, do ovoga knjažev sekretar, onda čuveni guslar slepi Đura, koji je na dvoru bio rado viđen, živeo kao neki penzioner. Ja zamolim knjaza da ga snimim i snimio sam ga. Njegova okolina videći me u nemačkom odelu mislila je da sam Nemac pa će reći jedan drugom: E breee, ove su Švabe čudni ljudi. Ovaj radi kako bi se knjaz poboleo, a drugi će pak doći da ga leče.
U Beču se Jovanović našao sa ocem i sinom Obrenovićima, Milošem i Mihailom, gde su obojica bili u emigraciji.
Prvi je samovoljno napustio vlast 1839, jer nije hteo da je deli sa drugima a drugog je opozicija oterala snagom topova Tome Vučića Perišića, 1842. godine.
Miloš koji, kao dete, kako piše Vuk Karadžić, nije imao ni za opanke, za vreme svoje prve vladavine od 24 godine toliko se bio obogatio da je za imanja u Vlaškoj dao 300 kilograma zlata, za kućerinu u Beču 100.000 dukata i pomenuti iznos sultanu za berat, ukaz o nasledstvu srpskog kneževskog trona, još 200 kg zlata.
Užički šeret
Anastas Jovanović je knezu Milošu uvek bio pri ruci uvek kada bi ovaj došao u Beč. To opisuje ovako: "I Vuk je često dolazio Knjazu, ja sam najradije slušao kako su oni jedan drugom razne događaje pričali. Kakva šteta što te razgovore nisam zabeležio. Jedanput knjaz Miloš reče Vuku:
- Hajde, Vuče, idi kući jer hoću da idem u Prater, da se šetam, a ti, Molerčiću, poći ćeš sa mnom... Knjaz Miloš je imao običaj svakom ime nadenuti. Vuka je iza leđa zvao Topal (hrom). Svog sekretara Živanovića zvao je Iguman, Dumbu, grčkog trgovca u Beču Kadija, a mene je zvao Molerčić. Te me i knjaz Mihailo nije nikada drukčije nazivao. Ja, dakle, pričekah dok se knjaz obukao, a kad smo pošli, stigosmo Vuka još na stepenicama, kako lagano silazi sa njegovom štulom. Idući s njim takoše lagano, knjaz stade popevati improvizujući: "Hajde, Vuče, da gonimo Turke, ti hajd' napred, a ja ću za tobom, al polakše da te stići mogu, a Turci ti pobeći ne mogu."
Zbog ovakvog duha istoričar Slobodan Jovanović nazvao je kneza Miloša "užičkim šeretom".
