Zaboravljeni običaji: Uputstvo za venčanje
Kada se u Velikom bečkom ratu ratna sreća okrenula na stranu Turaka, srpski narod sa Kosova i Metohije počeo je da napušta svoja ognjišta u strahu od turske odmazde. Sa patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem oni su 1690. godine pošli na sever, i naselili se najviše na jugu tadašnje Ugarske.
Naseljavanje Srba je trajalo sve do polovine 18. veka. Za to vreme osnivane su parohije i podizane crkve, a crkvene vlasti su davale naredbe kako da se vode matične knjige krštenih, venčanih i umrlih, a kružili su i protokoli u kojima su se zapisivale naredbe episkopa.
Srpska crkva je naročitu pažnju obraćala novom običaju koji se širio među doseljenicima. Bili su to divlji brakovi. Među kaznama je bilo čak i izopštavanje iz crkve. Zato je episkop morao da izda naredbu kako se pravilno parovi venčavaju. Navedeno je i u koje dane ovaj čin ne može da se obavlja. Naredba je izdata pretposlednje decenije 18. veka. Uz nju je parohijama poslato i pet primera kako treba da izgleda prepiska među sveštenicima u vezi sa sklapanjem brakova.
Mladenci su, dakle, za venčanje morali najpre da se obrate parohu u mestu iz kog je nevesta, a onda se on obraćao pismom parohu iz mladoženjinog mesta. Ovaj paroh je dalje tražio odobrenje za ženika od nadležnog protoprezvitera, crkvenog starešine nekoliko parohija. Potom su se oba paroha obraćala svojim protoprezviterima, ako su bili različiti, šaljući im i svoje preporuke. One su sadržavale informacije o tome da li dotični parohijani redovno posećuju bogosluženja, da li se pridržavaju postova, da li se redovno pričešćuju...
U narednom obrascu protoprezviteri šalju odobrenja i određuju precizno datume u koje se u crkvama na bogosluženjima ima izvršiti tzv. naveštavanje, obaveštavanje o nameri stupanja u brak. Venčanju se moglo pristupiti tek posle tri naveštavanja, ali tu još nije bio kraj mukama ni nestrpljivim mladencima, ni nesrećnim parosima.
