Najteži porez
Glavni drum kojim je gazila otomanska vojska dolinom Morave do Beograda, i dalje ka Ugarskoj i Austriji, od davnina je bio načičkan naseljima. Ali, polovinom 16. veka, u doba velikih turskih pohoda kroz Srbiju drum je bio potpuno opusteo. Dalje od te arterije bilo je drugačije.
Podignuto je mnoštvo varoši, naročito oko Pećke patrijaršije i manastira Mileševa. Izgrađeni su i manastiri Tvrdoš u Trebinju, pa Ozren, Loznica i Vozuća. Hrišćani su bili stanovnici drugog reda posle muhamedanaca, ali tih prvih vekova turske vlasti nisu bili prekomerno tlačeni. Osim ako bi dizali bunu, što se obično dešavalo kada bi im se naglo podizali harači.
Nijedan namet nije toliko teško padao hrišćanskom narodu na Balkanu koliko danak u krvi. Da bi popunili vojne redove, Turci su iz rajinskih sela odvodili mušku decu i obučavali ih za janjičare, udarnu otomansku pesnicu.
Mada je sposobnije i naprednije mališane čekala karijera oficira ili spahija, pa i mesto u najvišoj državnoj upravi, narod nikako nije mogao da podnese odrođavanje svoje krvi. Štaviše, neka deca su kasnije postajala suroviji despoti prema raji iz koje su potekli nego što su to bili sami Turci.
Lako se dešavalo i da se u sukobima austrijske i turske vojske gledaju preko nišana bliski rođaci, pa i rođena braća. Ipak, iz danka u krvi potekao je jedan čovek koji je stigao do neslućenih visina u Otomanskom carstvu, a da nije zaboravio svoj rod.
Bio je to dugogodišnji istinski vladar u otomanskoj prestonici na Bosforu, Bajica Bajo Nenadić iz Sokolovića kod Rudog, u svetu poznatiji kao Mehmed-paša Sokolović.
