Bitka oko puške
Na Veliki petak, 28. aprila 1905, u jutro, u selo Dubočicu, stigle su dve velike čete, Kragujevačka i Beogradska, navodi Vladimir Ilić u knjizi "Srpska četnička akcija 1903-1912.".
"Njih je dočekao vojvoda Ilija Golemijot sa Kozjaka, poručnik Ilija Jovanović. Na čelu Beogradske čete bio je Baceta Rujanac. Njima su se u Vranju pridružile čete Stevana Nedića i Doksima Mihajlovića, koje su se posle odmora u Srbiji vraćale u zapadno Povardarje. U Beogradskoj četi bila su i četvorica studenata: Milan Gavrilović, Ilija Šumenković, Dušan Dimitrijević i Miomir Milenović. Bio je to najveći skup srpskih četnika na terenu ako se izuzmu balkanski ratovi", navodi Ilić.
Pčinjanin, a potonji vojvoda Stojan Koruba je tada upoznao Vojina Popovića, čuvenog vojvodu Vuka. Koruba nikada nije pokazivao osećanja. Jedini čovek prema kome je on pokazivao otvoreno i iskreno poštovanje bio je vojvoda Vuk. On je Vuka primio u svoju porodicu, u njemu je našao brata koga nije imao. Bratska ljubav je bila obostrana. Vojvoda je imao bezgranično poverenje u Korubu. Ratovali su zajedno od 1912. do 1916. godine, sve do Vukove smrti.
A vojvoda Krsta Kovačević Trgoviški primao je u četu samo svoje Pčinjane. U druge nije imao poverenja. Jedini četnik koga je primio u četu, a da nije bio iz Pčinje bio je Vojin Popović Vuk.
"Posle kraćeg dogovora, četnici su se razišli. Četa vojvode Đorđa Skopljančeta, u kojoj je bio i potporučnik Vojin Popović Vuk, stigla je na odmor u selo Pelince 29. aprila, na Veliku subotu, oko tri časa ujutru. Velika grupa četnika, oko 130 ljudi, došla je u zoru 29. aprila u selo Nikuljane, podno kamenitog Čelopečkog visa. Čiča Pavle se sa svojom četom vraćao u svoj rejon u istočnom Povardarju, dok su se ostali spremali da preko Skopske Crne Gore pređu u Poreč. Ovako velika grupa ljudi nije mogla ostati neprimećena.
Tek što su četnici polegali, straže su opazile Turke. Savatije je naredio pokret prema Čelopeku, čije su karpe (okamenotine) pri vrhu činile prirodno utvrđenje. Iznureni, bez kondicije, opterećeni redenicima koji su se usecali u meso otvarajući rane, beogradski studenti kojima je komandovao Vojislav Tankosić, bezvoljno su se vukli uz Čelopek. Na kraju su popadali predajući se sudbini. To je primetio Tankosić. Oštrim, piskavim glasom, prosto ih je podigao i naterao da nastave penjanje, a sa Dušanom Dimitrijevićem (budućim vojvodom Dulom), koji je bio fizički najspremniji, ostao je da im štiti odstupnicu.
Brada žalosti
Vojvoda Stojan Koruba je bio pored vojvode Vuka u momentu njegove pogibije na Sivoj steni krajem novembra 1916. godine. Ožalio ga je kao najrođenijeg. Od tada pa do povratka kući posle Prvog svetskog rata Koruba se nije brijao. Bio je u žalosti za svojim "bratom" Vojinom.
Njihova precizna paljba, potpomognuta vatrom četnika koji su već stigli na vrh Čelopeka, zaustavila je nadiranje Turaka. Pred samim vrhom ranjen je u nogu Milan Gavrilović. Kosovac je pogođen u sedećem stavu iza zaklona hicem u slepoočnicu. Arnauti su primetili i pokušali da dođu do njegove puške. Četrnaestorica su pri tom poginula. Tek je u petnaestom pokušaju Arnautin Iljaz iz Mutilova uspeo da je izvuče, bauljajući prebijenih nogu hicima s vrha Čelopeka. Toliko ih je stajala jedna srpska brzometka.
Oko tri časa posle podne stigli su iz Pelinca Gorski štab i Skopljančetova četa. Iznenađeni vatrom u leđa, Turci i Arnauti su se razbežali ostavljajući 200 mrtvih i ranjenih", piše Vladimir Ilić. Ovo je bila prva pobeda srpskih četnika nad Turcima i Arnautima. O njihovoj pobedi vest je odjeknula kao grom. Turci i Arnauti su shvatili da više nikad neće biti kao ranije. Bugari i Bugaraši su ućutali. Nikada za poslednjih 400 godina srpski narod u Staroj Srbiji i Maćedoniji, kao i Srbi pored granice u Srbiji nisu radosnije proslavili Uskrs ili, kako kažu u ovim krajevima, Veligdan. San o slobodi počeo je da se ostvaruje. Glasnici, konjanici i pešaci, pohitali su da prenesu vest.
