Gorski carevi

Gorski štab srpskih četnika ustanovljen je 1903. godine na planini Kozjak, u blizini manastira Prohor Pčinjski. Ova planina je obezbeđivala relativnu sigurnost srpskim četama pošto su turska vojska i bugarske čete izbegavale da njome prolaze. Prvi komandant gorskog štaba ili gorski car bio je Ilija Jovanović, u šiframa označavan kao Ilija Pčinjski ili Golemiot iz sela Preobraženje, u blizini Vranja. Tuberkolozni poručnik Ilija Jovanović došao je na Kozjak da postane šef gorskog štaba.

Članovi komitskog pokreta

Lečio se u Abaciji u Hrvatskoj, a jedan njegov poznanik je sakupljao priloge da pomogne južni srpski pokret protiv Turaka. Nezaposleni poručnik oduševio se sav i založio za ovu misao i ostvarenje. Radili su zajedno. Bogati Jugosloveni su prilagali. Ali, jednog dana poznanika je nestalo, a sa njim i novac. Osramoćen i pred prijateljima, bio je još pozvan i od vlasti. Pre bekstva njegov poznanik dostavio ga je policiji. Proterali su ga.

Pun gorčine i još teže bolestan vratio se u garnizon u Aleksinac. Obuzelo ga je očajanje, samoća i izbegavao je svakoga. Odjednom je čuo poznat glas kad je prolazio pored kafane. Veseo i podrugljiv. Nije se ni okrenuo. Požurio je po revolver. Vratio se i ubio je bez objašnjenja poznanika iz Abacije Nikolu Milojevića. Vojne sudije su razumele njegovo delo, dobio je šest meseci zatvora, ali je pomilovan.

Pošao je i on sa četnicima uvek poslednji u nizu, umoran i bolestan. Svi su ga pamtili zbog njegovog štapa, na koji se oslanjao kao starac. Kozjak mu je vratio zdravlje, veru u čoveka i želju za život. Postao je slavni Golemiot Ilija Pčinjski. Živeo je svega 36 godina. Školovao se u Vranju, Paraćinu, Kragujevcu i teško je bolovao. Bio je među prvim četnicima na Kozjaku zajedno sa vojvodama Dovezenskim, Krstom Preševskim, Spasom Gardom, Đorđem Skopljancom, Ristom Stareskim i Ranđelom Skopljančetom. Vojvoda Pčinjski bio je šef štaba srpskih četničkih grupa. Išao je iz bitke u bitku dok 1912. nije pao u krevet. Umro je u beogradskoj vojnoj bolnici, u času kada je srpska vojska osvojila Bitolj i izbila na Jadransko more.

Petko Ilić rođen je u Starom Nagoričanu kod Kumanova oko 1886. Ušao je u srpsku četničku organizaciju kao četnik još 1903. na preporuku Ilije Golemiota. U zimu 1904. je krenuo ka Poreču pod komandom vojvode Velka Mandarčeva. On je radio za VMRO i zajedno sa Bobi Sojičevim, vojvodom VMRO-a, svoju četu koja mu je poverena je razoružao i likvidirao. Petko Ilić je pošteđen kao najmlađi i poslat u Bugarsku na nacionalnu indoktrinaciju.

Iz Bugarske je uspeo da pobegne i stigne u Vranje, gde se u jesen 1905. upisao u četu vojvode Anđela Đorđevića. Ni ova četa nije imala sreće; ubrzo po prelasku granice, četu su opkolili turski vojnici. Svi su izginuli dok nisu ostala samo Petko, dva četnika i jedna bomba. Četnici su aktivirali bombu, zagrlivši se nad njome. Turci leševe nisu odnosili, što je spaslo Petka koga je detonacija odbacila, ali ne i smrtno ranila. Godine 1907. Petko postaje vojvoda čete u Skopskoj Crnoj Gori, gde će predstavljati vezu i kurirsku četu dva gorska štaba. Nakon Mladoturske revolucije četnici su se predali u Skoplju. Petko je Turcima predstavljen kao šef gorskog štaba što nikada nije bio. Njegov niski rast i mladost zapanjili su Turke, koji nisu verovali da je taj niski mladić Kuzun (jagnje) čuveni vojvoda Petko. Petko je 1910. ponovo otpočeo četovanje, budući da su Mladoturci nastavili s praksom pritiskanja hrišćana.

Poginuo je proleća 1912. u selu Stracinu kao žrtva atentata probugarskog seljaka. Tražio je da bude sahranjen u Srbiji, na granici, kako bi mogao da posmatra čete pri prolazu. Sahranjen je u Manastiru Sveti Pantelejmon, u selu Lepčincu.

(Izvor Vladimir Ilić "Srpska četnička akcija 1903-1912")