Visoka politika uz čašu rakije
"I zar to doba što pred našim očima izumire i, zar tu prošlost koja se pred našim očima briše, nije dužan kroničar da zabeleži te da mu, za poznija pokolenja, za istoriju našega javnoga života, ostane traga?", ovako je Branislav Nušić, čuveni komediograf i još čuveniji boem počeo svoju priču o beogradskim kafanama, svedocima prohujalog vremena u kojima je, kako sam priznaje, mladost proveo.
U kafanama se nekada i radovalo i tugovalo, stvarala umetnička dela, čak i vodila državna politika uz čašu rakije.
"Možda u mojoj nameri da se setim starih beogradskih kafana, koje izumiru zajedno sa životom koji se razvijao u njima, ima nečega i od toga sentimentalnoga osećanja, ali ima i nečega jačega od toga što može opredeliti jednoga hroničara da trgne iz zaborava stare beogradske kafane. To je što su u stvari kafane naše pre rata bile jedini izraz našega javnoga života te, setiti se tih kafana znači dati dragocen prilog toga života u poluprošlosti", piše Nušić i objašnjava kako je taj društveni život u gostionicama i mehanama nastao.
U doba začetka nove države, srpski domovi nisu bili tako pristupačni. Visoki zidovi, koji su kuću odvajali od ulice, skrivali su za sobom tih, miran i patrijarhalan život, obezbeđen od spoljnih uticaja.
"Sem o slavi i velikim godovima, Uskrsu i Božiću, kada su se spoljna vrata širom otvarala, sav se život u avlijama kretao između rodbine i komšiluka, spojenoga naročitim kapidžicima, tako da se kult komšiluka bio popeo na stepen najbližega srodstva."
Sav ostali život kretao se kroz čaršiju i kroz kafane. Još u doba prvih dana života prestonice, dok su još Turci stanovali u varoši, veći i krupniji poslovi obavljali su se još tada u hanovima, putničkim svratištima. Kad su hanove, gde se sedelo na asurama povijenih nogu pod sobom, počele da zamenjuju kafane sa stolovima i klupama oko njih, prešao je ceo taj život u kafane.
|
Biznis na ćepenku
|
