Srpkinja nadahnula Puškina

Ušuškana u zalivu Crnog mora, Odesa je oslobođena od Turaka tek krajem 18. veka, ali je vrlo brzo pod upravom carske Rusije postala njen treći grad po značaju, posle Moskve i Sankt Peterburga. Svoj kosmopolitizam je zadržala i danas, kada pripada Ukrajini, a duguje ga francuskom vojvodi Rišeljeu.

Opera u Odesi

 

Rišelje je za vreme svog uspešnog mandata guvernera privukao italijanske i francuske aristokrate, a pošto je grad 1815. postao slobodna luka, slivalo se sve više Grka, Turaka, Jermena, Jevreja, Ukrajinaca... Oni su utabali puteve više od 100 nacija koje tu žive. Još od 19. veka, među njih se ubrajaju i Srbi.

Kada je veliki ruski pesnik Aleksandar Puškin prognan najpre u Kišnjev, potom 1823. u Odesu, zabeležio je i ovo: "Trgovci, generali, plemići, nacionalni radnici, univerzitetski profesori, književnici, istoričari, donatori i dobrotvori, državni savetnici, glumci...

Možda je samo tršćanska kolonija Srba, po značaju mogla da se poredi sa kolonijom u Odesi."

Joakim Vujić, otac srpskog teatra i veliki putnik, objavio je 1845. u Beogradu knjigu "Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Besarabiji, Hersonu i Krimu". Tada je opisao Odesu i istaknute Srbe u ovom gradu. Za pola veka, koliko je postojala pre dolaska Vujića, ova crnomorska luka je doživela procvat, zahvaljujući privilegijama dobijenim od cara, koje su privukle trgovce sa svih strana.

U vreme kada je oslobođena od Turaka, bila je "samo jedan mali otrcani gradić s nekoliko hudi' i siromašni' kolibica, senom i slamom pokrivenih". Vujić je zapisao da se Odesa posle leta 1794. "počela spraviti kako varoš, tako ravno i pristanište i prvejši njen osnovatelj bio je general Suvorov, koji je ovoj novoj varoši osnovatelni kamen položio, a posle njega dođe herceg francuski imenom Rišelje, koji nju po novom planu raspoloži, razdeli i usoveršenstvuje, zatim leta 1795. ova varoš preimenovana bude ot Hadžibeja na Odesu". Otac srpskog teatara zabeležio je da je u Odesi bilo oko 8.000 domova i 50.000 žitelja, od kojih su najbrojniji bili Rusi, pa Srbi, Nemci, Italijani, Francuzi, Španci, a pominje i Tatare i Jevreje.

Puškinov crtež objavljen u rukopisu "Evgenija Onjegina"

Najbogatiji odeski trgovac postao je Jovan Riznić, koji je jedno vreme bio i direktor gradske opere. Poreklom iz Hercegovine, završio je Dositejevu školu u rodnom Trstu, a prava u Padovi i Beču. Došao je u Odesu početkom treće decenije 19. veka i ubrzo se obogatio trgujući.

U vreme rata Rusije protiv Turske 1829, za usluge koje je učinio ruskoj vojsci, car Nikolaj Prvi Romanov dodelio mu je Orden svetog Vladimira i čin dvorskog savetnika. Sledeće godine Riznić je stupio u državnu službu. Prešao je u Kijev, gde je postao direktor Državne banke. Ubrzo je unapređen u državnog savetnika. Iz službe se povukao 1853. na svoje imanje Gopčicu kraj Kijeva, gde je umro 1861. Svoju bogatu biblioteku poklonio je Narodnoj biblioteci u Beogradu.

U domu Riznića u Odesi dvadesetih godina 19. veka postojao je nadaleko poznati književni salon. Tu su se okupljale najznamenitije ličnosti iz političkog, privrednog i kulturnog života grada. Posebno mesto u salonu pripadalo je Aleksandru Sergejeviču Puškinu. Mladog pesnika je u izgnanstvo odveo antireligiozni bunt, i zalaganje za borbu ruskog naroda protiv ugnjetavanja koje je vodila vlada cara Aleksandra Prvog. Kaznu u Odesi je provodio među Srbima, i to najviše kod Riznićevih. Tu je postao i vatreni pobornik jezičkih reformi Vuka Karadžića, sa kojima se upoznao još dok je pre Odese boravio u Kišnjevu, gde se posle Prvog srpskog ustanka sklonilo dosta ustaničkih vođa sa porodicama.
 

Duša ovog književnog salona bila je Riznićeva supruga Amalija, koja je pripadala čuvenoj srpskoj grofovskoj porodici Nako iz Banata. Amalija Riznić je bila visoka, mlada i stasita lepotica sa plamenim očima, izuzetno belim tenom i gustom, dugom crnom kosom. Neprestano okružena rojem obožavalaca, volela je provod, ples, kartaške igre, ali su savremenici svedočili da je u isto vreme iz nje izbijala tuga, kao da je slutila skori kraj. Puškinova naklonost prema ženama bila je legendarna već kada je 1823. došao u Odesu gde se silno zaljubio u Amaliju čim ju je video.

Sudeći prema pesmama koje joj je ispevao, između njih je buknula omamljujuća strast. Tri godine kasnije, Amalija je umrla od tuberkuloze u jednom italijanskom sanatorijumu. Na vest o njenoj smrti, Puškin je spevao još jednu, toplu i setnu pesmu. Nacrtao je i njene portrete koji se nalaze u rukopisu "Evgenija Onjegina".