Hor na dvoru sultana
Gostovanje Beogradskog pevačkog društva pod palicom Stevana Mokranjca 1895. nije obećavalo veliki uspeh. Ali, dogodilo se čudo. Na dvoru sultana Abdula Drugog Hamida okupila se turska elita.
U potpunoj tišini Mokranjac je vodio hor kao nikad do tada. A onda je Društvo zapevalo sultanovu himnu "Hamidiju", koja se u Turskoj samo svira.
Sultan Abdul je oduševljeno poskočio sa fotelje! Gromko "Čok jaša Padiša han" na završetku himne izazvalo je i ovacije gostiju.
Srpski kompozitor nadaleko čuvenih "Rukoveti" bio je veseljak do ženidbe sa Beograđankom Marijom Micom Predić pomalo i boem, predan svom pevačkom društvu, a pre svega dobričina. Niko za Mokranjca nije mogao da kaže ijednu ružnu reč, niti je on ikoga uvredio, čak i kada je imao dobrih razloga za to.
Iako mu je otac bio trgovac koji je držao u Negotinu hotel Evropa, nije se ljutio što je posle očeve smrti majka, u želji da proširi posao, upala u dugove, zbog kojih je očevina Stojanovića otišla na doboš.
Mokranjcu, inače devetom detetu u porodici, od nekadašnjeg velikog nasledstva pripala su svega tri dukata! On se, međutim, povodom toga i našalio, slikajući se sa telegramom u kojem se obaveštava o "nasledstvu".
Stevan Stojanović Mokranjac je studirao u Nemačkoj i Italiji, sa pevačkim društvom obišao je pola Evrope, živeo je u Beogradu, a umro u izbeglištvu u Skoplju 1914. godine.
Prvi svetski rat je počeo, a on, iako smrvljen bolešću i očajanjem što mora da napusti svoj dom, radio je do poslednjeg daha. Pesmu "Zimski dan" po tekstu Jovana Jovanovića Zmaja, završio je tri dana pred smrt. A dva dana pre no što će zauvek otići, paralizovao se, jedva je pomerao ruke.
Poslednje noći otvorio je oči i ženu Mariju, koja je stalno bdela kraj njega, povukao za rukav. Pošto nije mogao da govori, ona ga je pitala da li želi vode. Odmahnuo je glavom i drhtavom rukom ponovo ju je povukao.
Marija je sagnula glavu misleći da njen suprug želi nešto da joj kaže. Umesto toga, on ju je poljubio u obraz i zahvalno je pogledao. Potom je zatvorio oči. Umro je istog dana, nekoliko sati kasnije. Izdahnuo je daleko od Beograda koji je voleo i Negotina za kojim je čeznuo.
Rukovet za Mariju
Iza Stevana Mokranjca ostalo je obimno muzičko delo iz kojeg se izdvaja jedinstvena niska rukoveti, sastavljena od obrađenih narodnih pesama. "Petu rukovet" je posvetio svojoj voljenoj Mariji. Ova rukovet je izvedena najpre pred kraljem, a potom u Dubrovniku i na Cetinju. Muziku samoukih narodnih genija voleo je do kraja. Pričalo se da bi mu čak i u izbegličkom vozu ka Skoplju zasijale oči kada bi čuo kakvu cigansku družinu da svira.
