Jugoslaviju ujedinili ćevapi

Ostavljajući beleške za istoriju srpskih ćevapčića, pisac i boem Branislav Nušić je zabeležio i to kako su prvu Jugoslaviju, od Vardara do Triglava, ujedinili, pre nego politika i umetnost - ćevapčići.

U čitavoj tadašnjoj kraljevini, koju je naš najveći komediograf prokrstario, malo kao konzul, a više zahvaljujući svojim pozorišnim komadima, kaže da nije ni bilo čestitog mezetluka pre nego što su nova srpska braća oberučke prihvatila ćevapčiće.

Zapazivši sve to, Nušić je pisao: "Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve do Đevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine, i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kačkavalj mezio uz svako piće, zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima - Srbima, Hrvatima i Slovencima". U onom zanosu jugoslovenstvom, kojim je i Nušić bio ponesen, ostao je njegov nadahnuti zapis koji se danas računa u neke od najboljih priloga istorijatu ćevapa:

"Tako su ćevapčići, pre nego politika, pre no književnost i umetnost, pre i sve ostale pojave, ujedinili tri plemena jednoga naroda. I kao što, ulazeći u Mađarsku, vi kroz nozdrve osećate da ste ušli u zemlju gulaša, ulazeći u Italiju, vi tako isto morate zapaziti da ste ušli u zemlju makarona, u Rumuniju - u zemlju krastavaca i paprike, tako isto, ulazeći u Jugoslaviju, vi po mirisu ćevapčića možete osetiti da ste ušli u kuću gde žive tri rođena brata".

Zahvaljujući Nušiću, može se saznati da je pre bezmalo jednog veka izvesni gospodin Đorđević dao sve od sebe da ćevapčići odu i u zapadnu Evropu. I to ne bilo gde, nego u Pariz, kulinarsku Meku. Ovaj kuvar i roštiljdžija bio je poreklom iz Smedereva, baš kao i naš istoričar ćevapa, a u gradu svetlosti je napravio je čuda svojim umećem. Toliko se, zapravo, gospodin Đorđević pročuo, da je postao i lični kuvar u domu nobelovaca, slavnih fizičara Marije i Pjera Kiri. O tome je ovaj uvaženi kuvar, kome se ime negde izgubilo u poslednjim decenijama, počesto pričao kada se vratio u Srbiju. Svaku anegdotu je započinjao sa "Ui, ui", prisećajući se, valjda, doba kad je bio msje Žorževik, pa onda nastavljao na čistom smederevskom:

Branislav Nušić

"Gos'n Kiri je čovek od nauku i on se bavi samo sas nauku. I gospođa Kiri je žena od nauku, ui, i ona se bavi sas nauku, ama domaćinstvo ne zapušća. Njeno slatko od šljiva da probaš i ćevapčići po leskovački, to ti je prsti da poližeš. A sve je to od men naučila. Ui!"

Naziv ćevapčići, ćevapi i ćevap izvorno potiču iz persijskog jezika kao kebab, kebap, kabab, kebob, kabob, kibob, kebhav, kephav, i u izvornom obliku su korišćene za meso koje nije pečeno nego prženo. Upotreba istog naziva u arapskom jeziku najverovatnije potiče od aramejskog kababa, a koji opet ima koren u akadskom jeziku kao kababu, što znači "ono što je izgoreno, isprženo, ugljenisano".

U 14. veku ćevap se pominje kao sinonim za persijsku reč tabahajah - jelo koje se sastoji od isprženih komadića mesa. Pomen ćevapa u persijskom jeziku je češći u srednjem veku, gde se u sačuvanim kuvarima iz tog doba pominje kao naziv za mesne kuglice od mlevenog pilećeg ili jagnjećeg mesa. U novijem dobu, naziv se vezuje i za šišćevap, koji delom potiče od arapske reči, gde šiva znači meso sa roštilja.

Iako ćevape danas svojata ceo orijentalni svet i Balkan, malo se zna da je ovo jelo postojalo u Evropi još iz vremena antike. Najranije izdanje ćevapa se pominje u staroj Grčkoj, čak u 8. veku pre Hrista! Jelo od mesa u obliku obeliska pominje Homer u svojoj Ilijadi i u Odiseji, a ono se pronalazi i kasnije, u delima antičkih pisaca Aristofana, Ksenofonta i Aristotela.