Spomenik u haljini
Nasilno hvatanje duše u kamen dugo je bilo prisutno u istočnoj Srbiji, a obavljalo se dok je samrtnik još bio živ. Ukućani bi ga okupali, ne čekajući da izdahne i ako je na samrti mladi momak ili devojka, u vodu se stavljao belutak. Pošto ga okupaju, kamen bace ka zapadu...
Sve ovo se činilo zato što se smatralo da duše mladih ljudi, i uopšte, svih koji su umrli pre vremena, nezadovoljni i nezasićeni, postaju opasne.
Predodređene su da lutaju i čine ljudima zlo. Kamen se baca ka zapadu jer se u tom pravcu zamišlja carstvo mrtvih, pa će se duša tako sigurno ukloniti iz okoline ukućana i rodbine.
Isti cilj je imalo kamenje u grobovima Ilira, starosedelaca Balkana, kao i oivičavanje groba belucima kod starih Germana i Slovena, kasnije i Srba. Ovakvo držanje duše na oku je vodilo istoriji nadgrobnih kamenova. Tako su i umetnički spomenici na srpskim grobljima, isto kao i čuveni spomenici na milanskom groblju ili na pariskom Perlašezu, na kraju i spomenik kosovskim junacima - samo savršenije i luksuznije izdanje onih seoskih belutaka.
Da narod veruje da se duša pokojnika zaista nalazi u nadgrobnom kamenu i da je taj kamen istovetan sa pokojnikom, pokazuju i srpske narodne pesme kao što je "Dijete Jovan i mati mu". Dakle, taj dijete Jovan, sin Save od Posavlja, junaka koji je na nekom megdanu poginuo i bio sahranjen u planini, dolazi na tu planinu i nailazi na očev grob. Pesma dalje kaže:
"Čim ga vide, poznade ga d'jete. Koliko se uželelo baba, s kamenom se bješe zagrlio, triput babu Bogom zakumio: 'O, moj babo, Savo od Posavlja, progovori, ja te Bogom kunem.' Ali kamen zboriti ne hćaše."
Ovakvo narodno shvatanje je istovetno u starogrčkoj priči, koju je sačuvao hroničar Kalimah: neko dete je došlo na grob svoje maćehe i tu mu je ona učinila poslednju pakost - njen nadgrobni kamen je pao na dete i ubio ga, pošto se u kamenu nalazila duša maćehina.
Zbog toga što nadgrobni kamen ili spomenik ima pokojnikovu dušu, daje mu se često čovečji oblik, bilo u vidu krsta u kome je nagoveštena čovečja glava, udovi i trup, i koji se u nekim krajevima Balkana čak oblači i u haljine ili čak potpuna figura pokojnika, što se najčešće sreće na starim stećcima ili savremenijim spomenicima palih vojnika.
