Nebrojene konvoje ispratili u otadžbinu
Posle velike pauze, proteklog vikenda su se okupili veterani - Humanitarnog fonda iz Frankfurta - burnih, teških, ratnih 90-ih godina prošlog veka, najveće i najplodnije humanitarne organizacije Srba u Nemačkoj, pa možda i u celoj zapadnoj Evropi. U vreme kad je Fond bio najviše angažovan imao je više od 600 registrovanih članova!
Glavni krivci za susret u restoranu Kao kod kuće u Frankfurtu i ambijentu koji odiše atmosferom Balkana, bili su dr Mihailo Rundo, bivši dugogodišnji predsednik Fonda i dr Vojin Dragišić, konzul Srbije u Frankfurtu, koji je krajem 90-ih bio diplomata u metropoli na Majni, a od pre nekoliko meseci ponovo je na dužnosti u ovom gradu.
Pored njih na druženje su se odazvali i oni koji su bili "duše" Fonda i aktivisti od osnivanja. Na prvom mestu Dosta Miki Bauer, koja je i od grada Frankfurta pre nekoliko godina nagrađena za humanitarne aktivnosti ("Vesti" su o tome opširno izveštavale), zatim Đuro Grubač, Mile Stefanović, Miroslav Modić, Dragica i Vaso Vuletić, Momčilo Đurđević, Gojko Majstorović, Obrad Lazić...
Ispratili Rada na poslednji put
Mada su se okupili da se druže i provesele nisu mogli da se ne sete Rada Čajića, velikog patriote i člana Fonda, koji više nije među živima.
- Rade je sam, u vreme najžešćih ratnih godina odvezao 42 pošiljke humanitarne pomoći u Republiku Srpsku i sećam se uvek kad bi se vraćao govorio mi je "nikad više", toliko je to u to vreme bilo teško, ali i opasno - priča nam dr Rundo.
Jer Rade Čajić je išao i na prvu liniju fronta da lično uruči borcima ono što je za njih dovezao.
- Još za života obezbedio je sebi na vrhu svoje rodne Romanije grobnicu, i svi smo otišli da ga pre pet godina ispratimo na to poslednje putovanje u njegovom životu - sa suzom u oku se priseća dr Rundo.
- Bez lažne skomnosti i sa ove vremenske distance može se reći da je Fond bio dobro vođena organizacija koju su sačinjavale zaista iskrene patriote, od kojih se niko i nikad nije na bilo koji način lično okoristio - priseća se dr Rundo i ističe da su im "Vesti" i Humanitarni most našeg lista u to vreme bili velika podrška.
Svi ovi ljudi već su odavno u penziji, muče ih problemi sa zdravljem uobičajeni za njihove godine. Sa setom se sećaju teških dana kada se nije gubilo vreme na prazne priče i obećanja, već se delovalo brzo i efikasno da bi se pomoć doturila do ugroženog srpskog naroda pre svega u BiH, Hrvatskoj, ali i u Srbiji. Mnogobrojni su konvoji u to vreme iz Frankfurta, ali i drugih delova Nemačke otpremani put matice sa hranom, lekovima, sanitetetskim i bolničkim materijalom... ali svima je bilo zajedničko da su imali prateću dokumentaciju Humanitarnog fonda.
Izvinjenje nemačkih vlasti
Nemačke vlasti uglavnom Fondu nisu pravile nikakve smetnje. Ipak, jednom su prilikom, po ko zna čijoj prijavi, policajci upali u njihovu kancelariju u Šilerštrase, u strogom centru Frankfurta, i odneli svu dokumentaciju koju su zatekli.
Sumnjali su na kršenje tadašnjih sankcija UN prema Srbiji, ali pošto nikakve nepravilnosti nisu našli posle nekoliko meseci su uz izvinjenje sve vr
- Fali nam danas Mićo Kojić, sekretar Fonda. Kao lav se tada borio za svaku pošiljku, a postao je majstor da u UN isposluje dozvole za konvoje pomoći, koji bez tih papira nisu mogli da probiju sankcije koje je Zapad tada nametnuo Srbiji - priča nam Dosta Bauer i kroz smeh dodaje da je Kojić sada u rodnoj Derventi (Republika Srpska) gde se iz hobija bavi uzgojom koza i ovaca.
- Bio je pre nekoliko meseci u Frankfurtu i počastio me sjajnim kozjim sirom, koji proizvodi - kaže Dosta.
I Đuro Grubač dosta vremena boravi u okolini rodnog Knina. Leti je, kaže, dole, a kad zazimi eto ga opet u Frankfurt.
- Ne mogu da grešim dušu, niko me ne dira u Hrvatskoj, ali ja dole gledam svoja posla. Malo se zabavim okućnicom, podrežem i kad dođe vreme oberem mali vinograd, a osim vremenske prognoze tamo i ne gledam vesti. Tako čuvam i živce i zdravlje - kroz osmeh nam priča Grubač.
Članovi Fonda danas ističu da su bili dostojanstveni i kad je došlo vreme za razlaz. Okupili su se na skupštini, doneli odluku o gašenju i potom odredili ljude koji će taj posao da obave u skladu sa nemačkim zakonima.
- Nismo želeli da iza sebe ostavimo "repove" i neke dugove - dodaje dr Rundo.
Fond je tako 2005. i zvanično prestao da postoji, ali živi i danas u sećanju mnogih koji su tada za njega radili, ali još više kod zemljaka u matici i danas zahvalni sunarodnicima u dijaspori koji ih u tim teškim godinama nisu zaboravili.
Proteze
Ono što se ne može zaboraviti bila je posvećenost članova Fonda invalidima rata. Mnogo vojnika, ali i civila usled ratnih dejstava ostali su bez ruku ili nogu, a Fond je negovao sjajnu saradnju sa nemačkom firmom "Oto Bok", svetskim liderom na tržištu ortopedskih pomagala.
Uspeli su da isposluju i značajne popuste, a jednom su u pojedinačnoj pošiljci otpremljene čak 73 skupocene proteze.
