U Parizu kuca srce Obilića
Ovo je tek početak, nebrojeno puta izgovarano je tokom mitinga održanog u Parizu, na Trgu Trokadero koji se zove i Trg prava čoveka, a kojem je prisustvovalo oko 500 Srba i njihovih najvernijih prijatelja.
Skup pod naslovom Molitva za Kosovo organizovao je Savez Srba Francuske, podrška Kosovu je bila smernica, a trebalo je videti okupljene, svih generacija, naoružane srpskim trobojkama i ispisanim porukama solidarnosti i ljubavi i išlo je toliko daleko da nije zablistao nijedan osmeh, a poteklo je dosta suza.
Naš Pariz, obelodanjeno je, ne da Kosovo, ne dozvoljava da izvor srpstva presuši, da se polomi kolevka srpstva, da se zemlja otuđi, a njeni žitelji rasele. Ta pariska snaga rodoljublja očitovala se i u horskom pevanju "Tamo daleko", "Zbogom nerođeni sine", "Vidovdan", "Oj, Kosovo", snažno su odjeknuli stihovi iz Lazareve kletve i Simonide (čitala ih Dragana Pajović), a više od svih zastava aplauz su zaradile dve na kojim je pisalo: "Nema predaje".
Manifestovalo se mirno i dostojanstveno, nijedne loše reči niti mrziteljskog gesta, a kroz molitvu za Kosovo osvetljavali su se događaji koji datiraju od slavne Kosovske bitke 1389. godine do danas. Sve izrečeno bilo je bojeno argumentima, a kako se izgovaralo na srpskom i francuskom, u ta vaganja pravde-nepravde mogao je da se osvedoči i bilo koji nenamernik.
Čelnik Saveza Srpske dijaspore Romeo Milošević otvorio je skup "braće i sestara u kojim kuca srce Miloša Obilića", današnje Kosovo uporedio je sa "crnom rupom u srcu Evrope", a naglasio da to naše okupirano Kosovo, brisanjem rezolucije 1244, hoće da otcepe od matice. E, ne može, nema predaje, pa je istakao zadatak da svi mi u rasejanju, francusku i svetsku javnost upoznajemo sa istinom.
Lepo je bilo slušati taj odlučni glas predstavnika mlade generacije, kojem se pridružio Aleksi Trud, opisujući današnju "slobodnu Evropu koja je zatvorila svoje granice", koju je napustila Engleska, ponavljao: Nema više Evrope, istakao poštene stavove Rusije, Kine i Brazila, muslimanskog Alžira i Indonezije i još 111 zemalja koje nisu prihvatile nelegalnu nezavisnost Kosova, te zaključio:
- Ovde smo zbog negativne tišine. A neka se zna, mi nikad nećemo pognuti glavu. I, budućnost je ispred nas!
Osvetlali smo obraz svog naroda
Izuzev što se na manifestaciji (iako su bili obaveštini i odgovorili da daju podršku) nije pojavio niko iz Ambasade Srbije, srpske delegacije u Unesku i Kulturnog centra Srbije, predsednik Saveza Srba Francuske Romeo Milošević sijao je od zadovoljstva:
- Mi smo jedini u svetu koji smo se organizovali u znak protesta zbog maltretiranja Marka Đurića, u roku od tri dana dobili smo sve dozvole i obavestili ljude.
Nisam ni pretpostavio da će nas biti 500, a pogotovo me oduševilo ono što se kasnije dešavalo.
Našu Fejsbuk stanicu, pregledajući snimke sa skupa, videlo je 18.000 ljudi iz celog sveta, stiglo nam je više od 1.000 komentara i svi su jednodušni u oceni da smo mi jedini u svetu odreagovali, da smo osvetlali obraz svih Srba.
Romeo zatim dodaje:
- Naša poruka da se ne predajemo vrednija je od zlata, dive nam se što se nismo ućutali kao svi drugi već smo imali odlučnost i hrabrost da javno prozovemo politiku svetskih moćnika. Zato i hvala dijaspori celog sveta što nas vidi kao perjanice. Mi, francuski dijasporci, a to se može proveriti, uvek smo u svemu prvi: i kod manifestovanja protiv NATO nemani, i kod poplava, prvi je naš kamion humanitarne pomoći stigao u Srbiju, kod bombardovanja i zemljotresa mi smo kuće kupili i poklonili žrtvama. Od nas polaze brojni predlozi koji se usvajaju, kao u vezi sa vojnim rokom, formiranjem Skupštine dijaspore i još mnogo šta, a sada, evo, prvi dižemo glas: Ne damo Kosovo!
Admiral Anri Lakaj i pukovnik Žak Ogar bili su sa nama. Istinske su veličine francuske.
- Kao komandant specijalnih jedinica Francuske boravio sam na Kosmetu 1999, video šta se radi, doživeo skandalozne osude Srba. To i sada postoji, pre nekoliko dana predsednik Makron u zvaničnu posetu prima Hašima Tačija, ali nijednom rečju, niko i nigde u Francuskoj nije spomenuo nasilje nad Markom Đurićem. Srbi, imate moju podršku!
I nastavilo se ponavljati: Ovo je tek početak naše borbe, a kad se gromko zaorilo: "Kosovo je Srbija!", uistinu, neka duhovna i moćna struja prošla je kroz svako telo.
U završnici, spontano, a simbolično, kao pobeda života nad smrču, kao nada i vera u Kosovo, kao optimizam, manifestanti su se uhvatili u kolo, srpske trobojke su zaplesale, na fotose se upleo i Ajfelov toranj, sve to za uspomenu na dan kad se naš Pariz drznuo da celom svetu glasno poruči:
- Kosovo je naše, ne damo ga!
Kradu nam sećanja i istoriju
Sava Racić (77) je rodom iz Dalmacije, živi u Zemunu:
- Došao sam da podržim svoj narod. Teško im je, pa svako želi da bude svoj na svome. Amerika i Zapad previše sebi dozvoljavaju na tuđoj zemlji i u tuđoj muci. Teši me da ničija nije doveka.
Rođena u Parizu, majka je sa Kosova, ovako iznosi Sanela Nešić (37):
- Do 12. godine svake godine išla sam na Kosovo, onda je puklo. Tužno je da naš narod živi u enklavama i krivo mi što smo to dopustili. Da je do mene, ja bih život dala za Kosovo, a da imam velike novce, formirala bih vojsku i vratila Kosovo.
Iz Gnjilana je Živka Mančih i oko pola veka žitelj Pariza:
- Došla sam na miting jer hoću da budem uz moje. Hoće moćnici da mi iščupaju Kosovo iz srca, evo, plačem.
Darinka Vukasović (73) je iz Vrnjačke Banje 1973. godine došla u Francusku, a reči cedi bolno:
- Volim Kosovo, a i šta ima normalnije nego da naše bude naše? Ne daju nam ni da tamo odemo na grobove.
Sa zastavama i u majicama sa imenom Srbija došli su Nemanja (18), Lazar (16), Radica (44) i Smiljan (49) Trbić i Rajko Bakoč (19), pridružuje im se Stevan Vojinović (7), doveli ga mama Danijela i tata Slaviša, koji je Istok napustio 1999. godine.
- Nije mi mama rekla da moram da volim Kosovo, ja ga volim zato što hoću - zamuckuje mali Stevan.
Slaviši knedla u grlu:
- Povremeno odem na Kosovo, imamo imanje, kuću su nam srušili, groblja porušili, brišu nam spomenike, našu zemlju bespravno obrađuju...
Na organizaciji ove manifestacije izuzetno se angažovao Nikola Todorović, generalni sekretar Saveza Srba Francuske, pa objašnjava:
- Dugo nas muči nezadovoljstvo zbog ugnjetavanja srpskog naroda i srpskih interesa, a okidač, kao kap koja je prelila čašu bila je upotreba sile terorističke bande koja je uletela među goloruke civile kako bi demonstirala silu.
Predsednik Zajednice KUD-ova Bojan Stefanović, poreklom iz Knežica kod Petrovca na Mlavi, izjavljuje:
-Trebaju nam snaga i sloga kako bismo sačuvali naš narod i kulturno nasleđe i bogatstvo. Da stvarno hoćemo, mi bismo za 48 sati mogli vratiti Kosovo.
Poreklom Valjevčanke Dalida (46) je uz Milu (6) Stojanović, ovako oslikava:
- Nije lepo krasti, a nas su debelo pokrali. Evo, došla sam da branim to naše.
U duetu su, sa zastavom, Ćukaričanin Dragiša - Maks Maksović i Metohinjanin Tomislav Mazić, uglas govore:
- Podržavamo naše Kosovo i naše Srbe, nekad je tamo bilo sve dobro, sada ništa ne valja, a nadamo se da ćemo opet imati Kosovo. Ma, mnogo smo ljuti na kauboje!
Katarina Hršun (22) je sa majkom Marinom. Iz Krajine su. Marina plače, te kćerka preuzima palicu:
- Hoću da pokažem da se, iako je daleko, i mladi interesuju za maticu. Kao srce, Kosovo kuca u našim grudima, zato i poručujem: borimo se za srpsku zemlju.
Plana Radenković iz Istoka kod Peći i Branka Mazić iz Gline, iz srca Metohije, razrađuju:
- Nama je teško, a kako je tek njima. A da im pomognemo? Kako? Verovatno nikako, ali neka bar znaju da smo uz njih i da ih u svemu podržavamo.
Kosovska Vitina je rodno mesto Stane Bilbije (64), predsednice Svesrpske zajednice Francuske, i njoj je mnogo teško:
- Kriva je i naša vlast, zašto su dopustili da dođe do ovoga? Koja bi to zemlja na svetu poklonila svoju kolevku?
Dragana Jeličih (53) je sa Grmeča:
- Divim se našim Kosovcima, jači su od svih nas, žive tamo i izdržavaju sve. U mislima sam s njima.
