Od gramatike boli glava
Učenje srpskog jezika je ozbiljan posao. Istina, pisanje i čitanje je lako, brzo se savlada ono "jedan znak - jedan glas", zato hvala Vuku Karadžiću čije "piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano" odlično funkcioniše. Ali, gramatika? Padeži, deklinacije, konjugacije, palatalizacije, jotovanje...
Da glava zaboli! Za utehu, ne mora se slamati oko toga, dovoljno je komunicirati, malo razumeti i na ponešto odgovoriti. S takvim opredeljenjem 15 Francuza prijavilo se na kurs srpskog jezika u organizaciji pariskog udruženja Gusle i profesorke Nataše Džigurski-Dubajić. Dozvolom i ljubaznošću ministra-savetnika za kulturu Radoslava Pavlovića širom su otvorena vrata Kulturnog centra Srbije, gde nastavnica Blaženka Trivunčić drži časove srpskog jezika našoj dečici.
Na okupu su odrasli, sa manje ili više nanizanih godina, a svima podjednako cakle oči. Izazovan je taj novi zadatak, u svaki ubačen lični razlog i motiv. Svima je zajedničko da, kud puklo da puklo, progovore srpski. I - progovoriće!
Ljupka nastavnica Nataša je naspram njih. Polako i strpljivo objašnjava drugi padež - genitiv. Koliko je to teško! Polaznici, poreklom ili naturalizovani Francuzi, na ovaj čas stiglo ih je devet, svi odlučni da razotkriju zagonetke srpskog jezika. Na stolu, ispred svakog, po nekoliko sveski, reči ili rečenice podvučene flomasterima u boji. Šarene se zadaci poput novogodišnjih poklon-papira, a sve to treba savladati. Piše: "Izlazim IZ kuće, brod IZ luke". Eto, to "iz" ih slama, pogotovo što najpre piše kuća - pa kuće, prvo luka - pa onda luke. Ma, ko izmisli genitiv?!
Mnogo težak jezik
"Gusle" za ponos
- Inicijativa je potekla od Kulturnog centra, istinski uživam. Razumem polaznike za koje je sve ovo preteško, pogotovo što se časovi odvijaju u večernjim terminima, posle njihovog dugog radnog dana. Prosek starosne dobi je 30 godina. Za sada imamo jedan nivo, od A1 do A2. Ova godina je eksperimentalna, predviđena za početni nivo na kojem želim da ih naučim da čitaju, savladaju ćirilicu i nauče osnove srpskog jezika. Pošto se ove godine gusle kandiduju za kulturnu baštinu Srbije, tim je veći ponos našeg udruženja koje nosi ime Gusle - kaže Nataša Džigurski-Dubajić.
Svi glasno izgovaraju: "Čitam knjigu do kraja."
- Zašto "kraja", kad je reč "kraj"? - pitaju. I to im treba objasniti, gramatički, fonetski, upotrebiti logiku. Jedan među njima upleo prst u kosu i mota li mota. Jedna ne podiže glavu, zalepila se za papire.
- Jeste li razumeli? Da li je jasno? - pogledom preko svakog od njih prelazi Nataša.
Svi suzdržani. Nit' zbore, nit' romore.
U tom gramatičkom užasu Nataša je uslišila molbu i dozvolila predah, samo malo da se za novine svi letimično predstave.
- Ja sam Žoana, rođena ovde, moj mladić... uh, težak srpski - prva će lepa Francuskinja.
Vera je na polju srpskog jezika sigurnija, dodaje prezime:
- Mihajlović. Rođena sam u Južnoj Africi, moj otac je bio Srbin, znači i ja sam Srpkinja. Učim jer hoću da u Beogradu govorim srpski.
Đorđo je poreklom Italijan.
- Samo malo srpski pričam, zato što je moja devojka Elen pola Italijanka pola Srpkinja, mnogo težak jezik...
Nikola živi na jugu Pariza, ima familiju u Srbiji, rođeni brat mu je u Novom Sadu, jedna tetka u Nemačkoj, zbog nje uči i nemački.
- Više volim srpski, od svih jezika najviše volim srpski. Znam pesmu "Đurđevdan", znam "Tamo daleko". Ovde smo učili pesmu "Nije lako bubamarcu" - može Nikola da vergla, naravno, uz pomoć francuskog. Biće sve bolje, od Kusturice je naučio da se "svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduje".
Mari-Pjer bi da otkrije kulturu Srbije, počela je sa Goranom Bregovićem, pa nastavlja:
- Obilazila sam Balkan, bila u Guči, pa u Sarajevu, uh, ćevapčići i burek! Volela bih tamo da se vratim.
Ni-s-s-s-ta politika
Svi su u dubokoj koncentraciji. Dok iz sećanja prizivaju "zaturene" srpske reči, čini se glava će im se raspući, a kad traženu reč izgovore - osmeh im se po licu razlije. Svaka reč - nova pobeda.
Red je na Klemoa, ovako razvlači:
- U-čim srp-ski za-to s-s-s-to že-lim pu-tujem u Sr-bija, Novi Sad, Cr-r-r-na Gora堎e, ni-s-s-s-ta politika.
A, Žoslin je puna emocija:
- Moj muž je Srbin iz Bosne, iz Bosanske Dubice. Svake godine idem tamo, obožavam, kupili smo kuću, idemo i u Crnu Goru. U braku smo 20 godina. Moj muž je bio profesor francuskog jezika u Sarajevu. Ranije nisam imala vremena da učim srpski, sada hoću. Imamo dvoje dece, govore srpski, tamo su naučili, a meni je muž bio prevodilac.
Preko jezika do prijatelja
Miki Ćirovski i Nikola Lekić, koordinatori u Kulturnom centru Srbije, ne kriju zadovoljstvo što je zaživeo kurs srpskog jezika.
- Nakon dugogodišnjeg truda, srećni smo što smo uspeli da se otvori ova škola za odrasle, s čim je Kulturni centar Srbije stao u ravan sa svim ostalim stranim Kulturnim centrima u Parizu. Postoji ideja da polaznici naše škole nekoliko dana budu gosti Turističke organizacije Srbije, koja bi ih ugostila, organizovala posetu manastirima, pokazala im naše planine i reke, odvela na planinarenje i splavarenje... da tako oplemene ono o čemu su učili - objašnjavaju Ćirovski i Lekić i naglašavaju:
- Krenimo logikom: ako na ovakav način za 10 godina ukupno 100 Francuza nauči da na srpskom kaže "dobar dan" i još ponešto, srpsko-francusko prijateljstvo bi se učvrstilo. Da to traje 30 godina, značilo bi najmanje 300 novih prijatelja Srbije. Pretpostavka je da će oni početi da dolaze na naše izložbe, koncerte, konferencije, razne programe, sa sobom povesti još nekoga. To jesu dugoročni planovi, ali ih ne treba smetnuti s uma.
Stefani je rođena u Srbiji.
- Roditelji su mi Srbi, kad sam došla u Francusku imala sam tri godine. Kod kuće nisu pričali srpski, žao mi, pa sam došla ovde da naučim.
Zaključak je - ljubav je injekcija i pogonsko gorivo. Na to je "legla" i Natašina rečenica:
- Onome koji se nije udao ili oženio za pripadnika srpskog roda želim da nađe nekoga, garantujem da neće zažaliti.
Nataša nastavlja s lekcijom, diktira đacima rečenicu na francuskom, traži da je prevedu na srpski. Eto panike, najbrže moguće prevrću se listovi sveščica, izvlače iz džepova skriveni notesi... Dva sata, koliko traje čas, prosto su proletela. Nema zabušavanja, uostalom kurs se plaća, a u zemljama Zapada niko se lako ne odriče novca. Zato su svi ovako dobri đaci, pa se i "učiteljica" Nataša čudi njihovom vidljivom napretku:
- Kad su došli, krenuli su od nule, a, evo, sad sriču reči, sastavljaju rečenice. Najviše me impresionira to što su svi stranci, a toliko vole Srbiju, Srbe i srpski jezik.
