"Vesti" u Sidneju: Čitav život posvetio drugima

Pre izvesnog vremena, u Sidneju je preminuo jedan stari crnogorski doseljenik. Živeo je tako povučeno i izolovano, bez ikoga svog u blizini, da njegova familija u Crnoj Gori nije znala kako da ga sahrani. Našao im se čovek po imenu Safet Radončić, u zavičaju posebno poznat po nadimku Beljo, inače stanovnik Kingsgrouva, na jugu Sidneja. On je razumeo njihovu molbu i potrudio se da pokojnik bude dostojno sahranjen.

S. Princip

Čovek velikog srca: Safet Radončić Beljo

Članovi familije pokojnika nikada pre nisu videli Safeta, niti su znali za njega. Oni su se, naime, najpre za pomoć obratili crnogorskom Ministarstvu inostranih poslova. Tamo su imali Safetovo ime i uz njega podatke o brojnim pojedincima i porodicama koje je nesebično pomagao, ne tražeći nikada ništa zauzvrat. Tako im je ispao najprikladniji i za ovakav zadatak, koji je obavio.
Safet Radončić nije čovek koji bi pričao o sebi.

"Vestima" u Sidneju je, u stvari, na njega skrenuo pažnju njegov dobar znanac, a naš stalni čitalac Slavko Nikac, iseljenik sa dugogodišnjim australijskim stažom. Onda nam se javio još jedan čovek, ovog puta stanovnik Australije tek dve godine. Reč je o Dejanu Sekuliću, takođe poreklom iz Crne Gore, koji nam je rekao da "nema dovoljno reči da iskaže koliko je njemu Safet učinio".

Napokon, Safet Radončić pristaje je da se nađemo.

Njegov život, ukratko, izgleda ovako: rođen je u Titogradu, današnjoj Podgorici. Danas mu je 55 godina, a u Australiji je od toga proveo 30. Došao je, u stvari, tek da kod sestre provede neko vreme, ne zauvek, "u ovoj lepoj zemlji". Imao je novca, ušteđenog na gradilištima u Iraku. Vreme je prolazilo, ušteđevina se topila, pa je počeo da radi.

Da ostane, presudio je susret sa Italijankom Rosom u koju se zaljubio i s njom se venčao. Onda će zajedno osnovati građevinsku firmu. Radili su dobro, skoro 24 godine, sve do njegove povrede leđa zbog koje je prererano otišao u penziju. Vremenom, doveo je ovamo i roditelje, i danas su mu i otac i majka sahranjeni ovde.

Dobro se dobrim vraća

Safet i Rosa imaju dva sina, a obojica su oženjeni, jedan Grkinjom poreklom, jedan Makedonkom ("U mene uvek bilo bratstvo i jedinstvo i tamo kod kuće i ovde, ja sam iz mešanog braka, uvek smo živeli tako da razlike jednostavno ne vidimo, nema pitanja vere ili nacije").

- U Australiji me najviše zadržalo ponašanje i kultura naših ljudi koji su se promenili i prihvatili ovdašnji način života, a to je poštovati druge, pre svega. Tako smo i mi radili. U našoj firmi zapošljavali smo naše ljude i pri tome nije bilo barijere, nacionalne ili verske. Kako u firmi, tako i u humanitarnom radu, ne postoji barijera kao što su boja kože, vera, nacija... Kome treba pomoć i koliko možemo da pomognemo, tu smo.

Safet ističe da nije počeo da pomaže kada i mnogi drugi - sa početkom rata na Balkanu. Još kao dečak, bio je sklon da se nalazi ljudima oko sebe. Tako je, i sam tek dečak, skočio u vodu da izvuče jedno dete koje se davilo. Ni on nije znao da pliva.

Safet je u Sidneju osnovao Udruženje iseljenika i prijatelja Crne Gore.

- To se tako zove, a u upravi imamo i ljude drugih nacija, ne samo Crnogorce. Mi pokušavamo da se zbližavamo, a ne cenimo odvajanja. To je čisto druženje.
Iznenađuje nas kada kaže da se humanitarnim radom - ne bavi.

- To je deo mene, nije posao. Jer bi to trebalo da je dužnost svakog čoveka - pomoći ljudima kojima je potrebno. I ne mora to znači samo finansijsku pomoć. Nekad je potrebno nekog slepog, iznemoglog, starijeg, uzeti za ruku i prevesti preko ulice, dati nekome koristan savet , slušati nekoga.

Da li Vam supruga pomaže u tome?

- Ne baš. Ona nekada ne razume i kaže: "Pusti druge da to urade." A ja ne mogu, kad vidim prosjaka na ulici da sedi, da mu ne dam nešto. Koliko mogu. Nažalost, sad sam u penziji i mogućnosti su mi ograničene. Ali pomislim: "Taj čovek nije seo tu, na taj beton, zato što hoće da tu sedi. Njega je nužda naterala." Neki kažu da je to njima biznis, ali ja ne mogu da potvrdim da je tako i ne zanima me. Ako bih tako gledao, nikom ne bih dao milostinju.

Podsećamo Safeta na reči vladike Porfirija u razgovoru koji smo jedno davno pravili s njim. On kaže: "Kad vidiš prosjaka ili pijanog čoveka u jarku da leži, nemoj da prođeš pored njega - njemu je Bog potrebniji nego tebi."

- Jeste. I znate šta, da li je to Bog, šta je, ali sam ja davno uočio da se čoveku dobro dobrim vraća. Primetio sam u svom poslu, kad sam imao biznis, pomagao sam malo više finansijski. A meni se to nekako vraćalo. Čak već sledeći dan ili sledeće nedelje, dobijao sam veći posao, bolji posao na kome stvarno može da se dobro zaradi. Ali, pre svega, ja se osećam bolje ako sam bio od koristi nekome tog dana. Meni je taj dan već začinjen. I znam da niko nije ostao siromašan pomažući drugima.

Da li je bilo loših iskustava?
- Ima nažalost ljudi koji to iskoriste. Meni se u par navrata desilo da sam poslao neki novac tamo, a ispostavilo se da je reč o prevarantu. Ali ne mislim o tome - to je njegov problem.

Uživa u druženju

Safet posebno ističe neverovatnu predanost u pomaganju ljudima svog velikog prijatelja Milovana Jankovića.

- On je već 50 godina u Danskoj. Njegovu dobrotu puno ljudi je osetilo, ali je, bogami, puno njih to i iskoristilo. Danas se bori protiv teške bolesti i verujem da je pobeđuje. Mi smo puno toga uradili zajedno. Kako radimo? On odande, ja odavde, sakupimo i šaljemo novac, na primer, za poplavljene u Srbiji.

Više ste okrenuti ljudima tamo, kod kuće?
- Ne samo kod kuće. Već uopšte. U Srbiji, Hrvatskoj, Bosni. Sad smo imali jednu akciju u Bosni. Pa smo nedavno imali jednog dečaka iz Kruševca, ne bih hteo da navodim imena, njima je njihova nevolja dovoljna.

Pominjemo mu Dejana Sekulića, koji nas je pozvao da se zahvali Safetu.

- Jeste, on je ovde, a njegovi roditelji su takođe toliko zahvalni da me danas, kad dolazim u Crnu Goru, a idem tamo jednom godišnje, svaki put dočekuju na aerodromu. Pored moje rodbine, zamislite, mene i Sekulići čekaju, a znamo se tek par godina.

Šta ste to napravili za Dejana?
- Nisam baš ništa napravio. Trebalo je neki potpis da se stavi za tog momka da dođe ovamo da studira. I neko vreme sam ga po dolasku smestio kod mene i malo pogurao za budućnost. Ništa vredno tolike pažnje.

Kod Safeta se u kuću dolazi kao u svoju. Dolazili su, mimo Crne Gore, i iz Makedonije, Srbije, Rosine Italije... Njegovi gosti, kad se vrate iz Australije, najčešće ostaju s njim u vezi.

- Takav je bio slučaj dvojice novinara. Oni su bili tu kod mene, ja sam im pokazivao Sidnej, vodio ih okolo. Vratili su se u Crnu Goru, ali smo ostali u vezi i dan-danas, evo, više od deset godina. Odem ja tamo, oni me izvedu na ručak. Tako se, znate, velika prijateljstva stvaraju.

U poslednje vreme, kaže naš sagovornik, Milovan i on, kao i svi drugi koji pomažu, usmereni su nešto više baš na mlade osobe koji traže izlaz za budućnost. Kome je trebalo da dođe - potpisano mu je, kome je trebalo da se obezbedi smeštaj - smešten je, ko je tamo bio bolestan - pomagalo mu se u lečenju.

- Sevap je pomoći mladome čoveku. U Rusiju je otišla jedna mala devojčica. Jednom mladiću pomažemo pri lečenju u Nemačkoj. Sada je jedna devojčica pošla u Tursku.

Možete li Milovan i vi sami?
- Nema šanse. Jer mi i nismo sami - i on i ja učestvujemo u širim akcijama. Mi smo samo deo. Nekada Milovan pošalje poruku da tamo ima čovek kome baraka prokišnjava, da nema ni drva da se ugreje, na primer, pa da se organizujemo za tog čoveka. A u poslednje vreme Milovan meni ne da da šaljem novac odavde, nego je tamo otvoren račun, u Podgorici, imamo čoveka koji vodi finansije. Onda ja samo javim - za toga čoveka, toliko i toliko od mene. A kad se na leto sretnemo, onda isplatim obećano.

Nedavno, odavde je potekao predlog da Uprava za dijasporu Crne Gore stavi Safeta Radončića Belju na listu dobitnika nagrade za humanitarni rad. Zadovoljan postojećim, životom u korist drugih, Beljo je odbio.

- Prvo, ima puno zaslužnijih. Drugo, ne radim to za nagradu. Meni je najviše drago kad ljudi pamte. I kad se družimo. A uživam u druženju. Kod nas kažu - sam čovek, ništa čovek - kaže Safet i dodaje:

- Ne znam, u vezi sa verom u Boga, čini mi se da je On mene ipak pogledao.