"Vesti" u Sidneju: Kad smeh smene suze
U avionu skoro 15 sati. Sedišta uzana, svi stisnuti, zrače te tuđe energije. Jedeš na nervnoj bazi, jedeš i kad nisi gladan. I kad ti se ne sviđa to, ti i dalje jedeš. Neki spavaju, njima je lakše. Mene bole kolena, nema mi spavanja. Među svim tim ljudima si sam sa svojim mislima, samim sobom. Sidnej me čeka da se družimo... sad ne mogu, moraće da sačeka još dva sata. Moram malo da odspavam.
Inače smo do Abu Dabija leteli na Goranu Bregoviću. Mislila sam da je on koščatiji i neudobniji, a ono sasvim pristojno. Drma me putna groznica i sekiracija i da li će moje koleno preživeti put. I moje glasne žice dve predstave dnevno, a moja deca bez majčine kujne. Doduše napunila sam tikvice i skuvala pasulj i sočivo.
Ovo je, na putu u Australiju, pisala na Fejsbuku glumica Vesna Stanković. Eto, ga i dug i naporan let i majčinska briga za decu kod kuće i glumičina briga kako će to sve da ispadne kad se ovamo stigne. A ispalo je - neverovatno dobro.
Vesna Stanković je, inače, deo glumačke ekipe koja je upravo započela australijsku turneju. Tu su još i večito mlada Ljiljana Blagojević i zaista mladi Kalina Kovačević i Mihailo Lađanski.
Oni su stigli sa dve predstave - prva je "Sokin i Bosina" (Soka i Bosa su prije, a naslov je, dakle, po Sokinom sinu i Bosinoj ćerki koji se kao razvode, pa ih mame kao mire, postavši saveznice u toj misiji, ali tek pošto se međusobno same dobro izvređaju). Sve je tu izmešano i pobrkano - i muž (Lađanski) koji čisti kuću i kuva ručak i usput vežba baletske korake. I supruga (Kovačević) koja vozi kamion. I jedna prija (Blagojević) koja stiže s Romanije. I druga prija (Stanković) koja tvrdi da je navodno iz Novog Sada, a ne iz neke tamo zabiti. To je komedija, razbibriga koja se već neko vreme igra kod kuće.
Devet rana, 12 odlikovanja
Ako još ima iko ko nije čuo za Milunku Savić reč je o običnoj seoskoj devojci iz sela Koprivnica (Novi Pazar) koja je otišla u Balkanski rat kao muškarac (žene nisu primali) da bi, po ranjavanju, bila prisiljena da u bolnici otkrije da je žena. Borila se u oba Balkanska rata, u Prvom svetskom ratu prešla je svu golgotu do Krfa, u Drugom svetskom ratu Nedićevci su je uhvatili da pomaže u ilegalnom oporavilištu za ranjene i osuđena je na smrt na Banjici. U noći pre streljanja, poštedeo ju je nemački komandant logora koji joj je bio neprijatelj na Ceru i upamtio je kao protivnika-heroja.
Sedam godina ratovanja, sve u prvim redovima. Devet rana. Dvanaest odlikovanja, uključujući dvostruku francusku Legiju časti, takođe, kao jedina žena na svetu, francuskog Ratnog krsta sa zlatnom palminom granom, ruski Orden Svetog Georgija, britanski Orden Svetog Mihaila, dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Orden Obilića...
U ratu heroina s puškom, u miru heroina-majka. Uz svoju kćerku, usvojila je službeno još troje (uključujući jedno dete napušteno na stanici u Stalaću) i odgojila nebrojeno njih, čim bi u njenom rodnom kraju dospeli do škole.
Ta žena, Milunka Savić, završila je po Drugom ratu kao - čistačica. Živela je u trošnoj kućici na Voždovcu, sa malom državnom penzijom. Na jednu svečanost došla je u svojoj staroj uniformi sa svim odlikovanjima. I tada su je primetili vojni zvaničnici. Novinari su počeli da se zanimaju za njen život i Milunka se uselila u novi stančić, dat od Skupštine Beograda. Umreće već sledeće godine, sa skoro devet decenija života (nikad nije saznala pravi datum rođenja).
Jedna ulica u Beogradu dobila je ime po Milunki. I onda je opet otišla u zaborav.
U drugom delu, smeha više nema: Vesna Stanković izlazi sama, sa potresnom i snažnom slikom o životu najveće žene-heroja srpskog naroda. Vrlo moguće i najveće žene-heroja među ličnostima koje pamti svetska istorija. Žene-gromade: Milunke Savić.
Od prvog časa kada Vesna Stanković počne da približava veliku Milunku svom gledaocu, u dvorani prestaje svaki smeh, ali počinje ponos. I suze.
Niko u sali Teatra Valas u Sidneju tokom dve večeri, nije ostao ravnodušan. I verovatno nije bilo nikog ko nije imao suzu u očima. Kad je glumica završila, pre nego što je odložila, poljubila je podoficirsku šajkaču i vojnički pozdravila gledaoce. Odjeknuo je aplauz, ona se poklonila, a pojedini posetioci su spontano počeli da ustaju i da se klanjaju njoj.
I Milunki.
Tada je cela sala ustala na noge i dugo aplaudirala.
Vesna Stanković uputila apel zemljacima: Legende o herojima moraju živeti
Vesna Stanković obratila se po završetku posetiocima sa apelom da - ne zaboravljaju svoju prošlost i velike ljude. Bila je srećna, rekla je, da u publici sede i deca i mladi (bilo je i đaka srpskih škola pri crkvama u Kabramati i Vulongongu). To je njoj bio znak da će i istinite legende o istinskim herojima ostati da žive.
U-next slavi jubilej
Prošlog vikenda, uz novo gostovanje, pomenuto je da ovdašnja organizacija U-next beleži 15 godina postojanja. Zahvaljujući njoj, ovdašnji ljudi sa prostora bivše Jugoslavije imali su priliku da vide ceo niz velikih glumačkih imena na sceni.
- Radosni smo da se naš jezik govori ovde - rekla je Ljiljana Blagojević.
Za "Vesti" o tome kaže:
- Ono što mene najviše nagoni da s ovom predstavom idem po svetu i govorim, jeste upravo trenutak kada znam da je ovo jedna svojevrsna misija - da podsetimo ljude koji su možda čuli, ko je bila Milunka Savić, a još veća misija za one koji nikada nisu čuli, da čuju priču naše heroine koja je zaboravljen - ili nekim dekretom ili zaboravljena zato što je bila nepodobna, a dela njena su takva da bi, u svakom drugoj civilizaciji ona bila slavljena. I sve škole bi se i u svakom gradu zvale "Milunka Savić". I posred glavnog trga bi bio spomenik Milunki Savić. Da li se sad nešto zove po njoj? Ima poneka škola. I poneka uličica, ali to nije ulica, to je sokak. Ona je završila svoj život kao čistačica, zato što mi takvi ljudi. Ponekad se čudimo zašto nam se ovo dešava? Zašto je Srbija ovako siromašna? Zašto se u Srbiji toliko loših stvari dešava? Zašto ovoliko ljudi iz Srbije, gledam: puna sala mladih, obrazovanih ljudi? Zato što smo mi potomci škartova: onih koji su preživeli i poslali Milunku da čisti klozete. Koji su pretukli vojvodu Bojovića na pragu svoje kuće, iako je dočekivao, u uniformi, oslobodioce Beograda. To smo mi: mi se divimo nekim stranim, nepoznatim tuđim herojima, njih veličamo, a svoje zaboravljamo. To je to prokletstvo: nemoj seći korenje sopstveno, jer ćeš odumreti. Jer ćeš se kao maslačak rasuti po svetu. I zato molim ljude gde god idem: molim vas pričajte ovo, svojoj deci, pričajte komšijama, prijateljima, jer su ovo stvari koje se ne smeju zaboravljati. Hajde da barem sad počnemo da poštujemo to ko smo i šta smo.
