Neprestane muke na opusteloj planini
O Nikolini (8) i Dijani Barać (6) iz zabitog i skoro potpuno napuštenog sela Zmijinac na Rogozni, pisali smo krajem prošle godine, jer su jedini đaci škole u četiri kilometra udaljenim Odojevićima. Tamo sa učiteljicom Dankom Nikolić, koja svakodnevno putuje iz 30 kilometara udaljenog Novog Pazara, uče u magacinu lokalne prodavnice.
I tada su siromašne devojčice, ćerke poljoprivrednika Radiše Baraća i njegove supruge Lize, koja je na Rogoznu došla (udala se) iz Skadra u Albaniji, teško dolazile do škole, a njihove prave nevolje počele su posle Nove godine, nakon što je sneg zavejao, a led okovao celu planinu.
- Put od Novog Pazara do Odojevića bio je zavejan desetak dana, a od Odojevića do našeg Zmijinca još je u smetovima. Duže od mesec dana praktično smo odsečeni od sveta, bez namirnica i bilo kakve pomoći. Tri dana Liza i ja pravili smo prtinu da bi decu mogli da povedemo do škole, teško je gaziti po dubokom snegu, kad se Nikolina i Dijana umore nosimo ih na leđima - žali se Radiša Barać.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
Naglašava da je preklinjao opštinare i putare iz Novog Pazara da probiju put i do njegovog sela, ali da mu je rečeno da Zmijinac "nije na spisku"...
- Možda i nije, moguće je i da su nas izbrisali iz ispiska "živih", jer, osim moje porodice, u Zmijincu, nekada velikom selu sa 50 kuća, žive još sedam-osam nemoćnih staraca i moj brat Anto, koji sa suprugom Špresom, takođe Albankom iz Skadra, ima sina Davida (6) i ćerku Teodoru (4) koje čeka ista muka - jada se Radiša dok u školi u Odojevićima loži furunu da ugreje promrzle ćerke.
Da Baraći ne budu potpuno sami i od svih zaboravljeni, potrudili su se ovih dana čitaoci "Vesti" i naš saradnik i veliki humanista Hido Muratović iz Novog Pazara. Teškom mukom, Hidovim terenskim vozilom probili smo se do Odojevića i na pola puta prema Zmijincu sreli kompletnu porodicu Barać.
Pre nego što smo im krenuli u posetu i "po spisku" poneli mnogo namirnica i nove čizme za Nikolinu i Dijanu, Radiša nas je zamolio da mu u Novom Pazaru kupimo i nekako ponesemo građevinska kolica kako brašno i druge namirnice do kuće ne bismo nosili na leđima. Mnogo im se obradovao kada ih je video.
- Teško živimo, još teže školujemo decu... Ne znam da li ćemo izdržati. Neki ljudi nam predlažu da se selimo, a mi i da hoćemo nemamo gde da odemo. Još teže će biti kada Nikolina i Dijana završe četvrti razred. Putovanje je nemoguće, biće teško i da žive same u Novom Pazaru. Možda se u naredne dve godine nešto i promeni, možda nam poprave put i uvedu autobus, a možda bude još i gore - dodaje Radišina supruga Liza.
Potrebni kućni aparati
Baraćima još mnogo toga nedostaje. Nemaju električni šporet, frižider, veš mašinu.... Deca bi volela i kompjuter. Nedostaje im i najosnovnija poljoprivredna mehanizacija, pa Radiša i Špresa po celo leto kopaju i kose ručno kako bi se pripremili za zimu.
- Ništa nam nije teško da radimo, nevolja je samo što je ovo pasivan kraj, zemlja posna, pa sve što zasejemo slabo rodi, a i vrlo često grad nam slisti kompletnu letinu - priča Špresa Barać i naglašava da je Rogozna mnogo podseća na Vraku (planinski kraj iznad Skadra) odakle je došla u želji da se uda i zasnuje porodicu.
Pomoć porodici Barać stigla je iz Amerike od Aleksandra Bugarina, starešine manastira Svetog Save u Kanzas Sitiju (60 dolara), Envera Ibrića, takođe iz Amerike (100 dolara) i Milijane Nenadović iz Nemačke (50 evra). Za kolica iz svog džepa dao je Hido Muratović još 30 evra.
- Hvala svima koji su nas se setili i pomogli nam kad je teško, svim dobrotvorima želimo sreću i dobro zdravlje! Nama ostaje da se borimo za bolji život na opusteloj planini i da nekako iškolujemo naše ćerke. Nikolina je odličan đak, a prve petice dobila je i Dijana. Kasno sam se oženio (jer nijedna, osim Albanki, nije htela u zabito selo na Rogozni) i one su naša jedina i najveća sreća - ističe Radiša.
