Molimo se za vaše zdravlje
Novčani prilozi plemenitih čitalaca "Vesti" koji su proteklih nedelja stizali za Tomislava i Stanislavku Pešić, uboge i bolesne starce iz zaseoka Anđelinkovci u podnožju planine Koćurac, 25 kilometra udaljenog od Vranja, konačno su stigle na svoje odredište.
Razlog tome, bile su i vremenske neprilike, koje su, u međuvremenu, popustile, a naši reporteri pohitali da je čim pre uruče. Reč je o 100 evra Snežane Petrović iz Berlina, 100 dolara Gordane iz Vulangonga i 50 evra Aleksandra Kresovića iz Holandije (u dinarskoj protivvrednosti). Koliko je ova pomoć obradovala Pešiće, jer nemaju nikakav prihod zbog čega se njihov život zasniva na preživljavanju od danas do sutra, teško je rečima opisati.
- Sve molitve Bogorodice i svih Svetih neka blagoslove stope dobrotvora kojim hodaju, neka im donesu zdravlja i mira Božjeg. Nama je svaki dinar zlata vredan, spas, taman da preživimo, posebno zimi kada se prtinama jedva probijamo do Barelića, gde je ambulanta i prodavnica. Nismo krivi što smo živi, u božjim smo rukama, kako on kaže, tako će biti. Zato mu se molimo da nas poštedi velikih muka, da ne zalegnemo u krevete i da ne skapavamo u planini - kaže Tomislav, čija kuća ovih dana jedva odoleva pod teretom snega koji je proteklih dana zabeleo ovaj kraj.
Volimo život
Pešići žive u 100-godišnjoj čatmati, koja kao nakrivljeni šešir u nekog bekrije, jedva odoleva vremenu.
- Izdržala je skoro ceo vek, valjda će i dok smo mi živi. Teško nam je, sami smo, Stanislavka ništa ne čuje, ja ne vidim. Noćima ne spavam, prebiram da li smo nešto Bogu zgrešili. Kada hoću da popričam sa Stanislavkom moram da joj priđem do uva, kad ona želi da mi nešto kaže, mora da mi se unese u lice. To je naš način sporazumevanja. Šta da se radi. Volimo život, svakom novom svitanju se radujemo - priča Tomislav, domaćin bez stoke, bez prihoda, bez socijalne pomoći.
Do centralne škole u Bareliću jedva je stigao u pratnji supruge Stanislavke. Slabovid je, onemoćao, boji se klizavice, pa je na opanke navukao vunene čarape. Tu je i štap bez kojeg ni po kući ne ide.
- Ne vidim, sve mi seni ispred očiju. U kući se snalazim, a isto i ovim putem. Znam sve napamet, ali bez moje Stanislavke ne mogu. Znamo prečice, inače bilo bi nam potrebno dva sata hoda do škole. Izbegavamo mesta gde bi mogla da bude poledica. Kad pređemo Koćursku reku, vidimo da je mostić čitav onda smo na cilju. Ne izlazimo, samo kad moramo kao ovog puta. Svratićemo do prodavnice, ambulante... Trebaju nam lekovi, a onda brašno, pa kolicima da oteramo. Brašno, so, malo zejtina to nam je najneophodnije. Kad imamo pasulja i krompira mirni smo, nećemo umirati od gladi. Nama treba malo, jednom-dva puta dnevno. Drva imamo pored kuće, ložimo i danju i noću, nije nam hladno... - sasipa izmučena od života starina Tomislav.
Imaju neobradivu zemlju u planini, zbog koje ne mogu da ostvare nikakva prava.
- Dok sam bio zdrav, živeli smo skromno, ali srećno. Od kada sam se razboleo zapustela je kuća, nema muške ruke da brine o domaćinstvu. Nema ni ženske ruke da pridrži stub kuće i učvrsti ga! Moj otac je bio priznat domaćin u selu. Imali smo stoku, obrađivali zemlju pored puta, prodavali višak, imali i novca... Otkad umre, on i majka, kao da nas pepelnica napade, samo boleštine, nevolje i postadosmo kužni za meštane. Nešto bolje zemlje smo budzašto prodali kako bismo preživeli - žali se Tomislav, ali ne zaboravlja da kaže na rastanku:
- Pozdravite naše dobrotvore, svako veče i jutro pred ikonom i kandilom se molimo za njihovo i naše zdravlje.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
