Zapis iz nebeskih knjiga
Na poslovima posrednika između onih kojima je neophodna pomoć za svaki dan preživljavanja i onih koji pomaganje drugima u nevolji i siromaštvu doživljavaju kao ljudsku obavezu, reporteri Humanitarnog mosta "Vesti" se nagledaju i licem u lice toliko sirotinje, vide toliko tragičnih ljudskih sudbina, toliko staračke tuge i usamljenosti da im je dovoljno i za tri života i za koje, nažalost, ne postoje uvek reči kojima bi se do kraja i na pravi način sve prenelo na papir.
Jedna od takvih sudbina rečima oslikana na stranicama našeg lista jeste i sudbina 83-godišnje Živke Popović iz podkopaoničkog sela Tmava kojoj je ovom prilikom uručen novčana pošiljka u vrednosti od 100 evra, koju su joj, po ko zna koji put do sada poslali plemeniti Mirjana i Ostoja Debeljak, bračni pariz Groselfingena u Nemačkoj. Podsećanja radi, baka Živka već decenijama samuje u kući koju je još u pretprošlom veku izgadio njen pradeda. Teško joj je bilo, kaže nam, od kada se rodila, a od kada joj je tragično preminula ćeka jedinica njen život se sveo na samoću i čekanje da prođe ovozemaljski život.
Sećanje na prvi susret
- Kakav god da je moj život moram da istrpim sve što mi je suđeno - kaže baka Živka koju smo prvi put sreli pre nekoliko godina u njenoj kući u seoskom zaseoku usred planine. Izgledala je i živela životom onakvim kakav ne bismo poželeli nikom svom, bez struje, vode, na ivici gladi i bez trunke želje za životom. Zahvaljujući pomoći naših ljudi iz dijaspore u kuću bake Živke je prvi put od kada kuća postoji uvedena struja, poslednjih godina, opet zahvaljujući novcu naših čitalaca, starica dočekuje oštre kopaoničke zime sa pripremljenim ogrevom i sa namirnicama dovoljnim da ne gladuje.
- Ma, istina je da se mnogo toga promenilo u mom životu, kao što je istina da o meni vodite brigu kao da ste mi rod rođeni. Ma, i bolje! Eto, struju ste mi uveli i prvi put u životu ne moram da ležem sa prvim mrakom. Jes, onomad mi je bila isključena struja, ali su je uključili jer mi električari rekoše da ste to sve vi regulisali. Retko idem kod lekara, ali kada idem, više ne pešačim petnaest kilometara do Kuršumlije i nazad, nego sednem u autobus i kartu platim od novca koji mi ostavite, a imam, hvala Bogu, i za lekove. Drva i hrane imam dovoljno, ali ostala je ova pusta samoća. Prođe i po nekoliko dana a da ne progovorim ni jednu reč. Kada više ne mogu da izdržim izađem na sokak i čekam i po sat-dva da neko naiđe kako bih bar sa nekim progovorila. Eto, Mirjanu i Ostoju ne znam i siguran sam da ih u ovo malo života što mi je ostalo nikada neću ni upoznati, kao i sve druge koji su mi slali novac kako ne bih skapala od gladi i hladnoće i na tome sam im beskrajno zahvalna, ali osim zahvalnosti nemam čime da im dobro dobrotom vratim. No, valjda se sve ovo zapisuje u nekim nebeskim knjigama. Valjda će im se samo dobrim vratiti. Zapravo, to je moja želja i moja molba Onome odozgo koji vodi računa o svakom od nas - i kako će i dokle će - reči su zahvalnosti uboge starice Živke koja na svoj način kaže hvala Ostoji i Mirjani Debeljak i svima drugima koji su joj se našli pri ruci u njenoj nemaštini i samoći.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
