Čovek snuje, a Bog određuje

Sve je počelo uz jedan težak uzdah iz kosmetskog sela Lokva: "Sa jednom kozom, lakše bi mi bilo...", prozborila je Milenija Pavlović 17. jula ove godine, a žal najstarije stanovnice zabiti blizu Zvečana, u kojem je ožalila sve svoje davno preminule najrođenije, pa i uginulu kozu hraniteljku, jedinog druga u samoći, odjeknuo je dalje nego što je iko mogao pomisliti.

Starica je blizu gospoda: Vlastimir Aco-Barišić

Skromna želja bake, rođene na neki daleki Božić pre osamdesetak godina, bez roda i poroda, i njena fotografija dok sedi na staroj drvenoj tronoški, na pragu doma u večitom iščekivanju neznanog gosta, pogodila je naše čitaoce širom sveta u najtananiju nit. U dušu. Desetine poziva, pisama, priloga, zasuli su našu Redakciju, toliko je bilo donatora da smo na kraju morali da ih molimo da svoje dobre želje i pomoć preusmere na neke druge ljude u nevolji.

Najbrži je bio 71-godišnji Vlastimir - Aco Barišić, ugledni Berlinac, koji nije prvi put pokazao svoju humanost. Toliku da nije mogao sačekati da se njegov dar od 200 evra prosledi iz Nemačke, već je zamolio prijateljicu iz Beograda da odmah donese novac u naše Dopisništvo kako bi što pre otputovao put Kosova. Posle je sve išlo uhodanim stazama: kupljena je alpska koza s kojom se baka prošetala u najlepšoj odori napuštenim selom, a od ostalih priloga naših čitalaca kupljeni su frižider, šporet, namirnice, drva, lekovi, a ostatak novca baka Milenija je sačuvala za put u Beograd na operaciju katarakte. Iako je ni nakon završene akcije naši čitaoci nisu zaboravili moleći nas da je opet posetimo, nove tragedije i teške sudbine pojedinaca polako su potiskivale ovu lepo okončanu priču iz vrelog leta... Sve dok nam jedne večeri nije zazvonio telefon u Redakciji. S druge strane žice bio je Aco Barišić iz Berlina. Obradovali smo se pozivu našeg donatora, ali i zanemeli nakon njegove prve rečenice: "Ja sam izlečen od karcinoma?!"

- Oprostite, Aco, ali mi ni ne znamo da ste vi bolesni, to prvi put čujemo... - otelo se našoj novinarki.

Moli se za sve ljude: Milenija Pavlović i njena koza

- Baš zato sam vas i pozvao da kažem i to javno, da za svoje čudesno ozdravljenje mogu jedino da zahvalim baki Mileniji Pavlović. Ova starica je blizu Boga, a da je tako govori moj najnoviji kontrolni nalaz. Lekar kod kojeg sam se lečio poslednjih godinu i po dana, nakon nedavnih izvršenih analiza, skinuo je naočare, pogledao me direktno u oči i kratko rekao: "Vi više nemate karcinom. Nema ni traga od bolesti... Vi ste od danas zdrav čovek?!" Ne, nisam bio samo kod jednog doktora, svi su isto potvrdili. Šta reći posle svega, sem da sam ponovo srećan. Nisam činio dobra dela da bi me Bog nagradio, nisam se čak ni molio Bogu da me spase od bolesti, vernik sam, ali ne idem u crkvu... Davao sam i veće priloge, ali sada čvrsto verujem da je ta jedna malenkost koju sam učinio za ovu staricu okrenula novu stranicu u mom životu. Hvala baki Mileniji, recite joj da sam joj veoma zahvalan, ali da ovoga puta zahvalnost neću iskazivati novcem... Ovo čudo ne može da se plati - ispričao nam je u jednom dahu Barišić, a od njegovih reči prolazili su nam trnci kroz telo.

Kada je ovih dana Milovan Pavlović, učitelj OŠ "Sveti Sava" iz Kosovske Mitrovice, koji je i prvi zamolio "Vesti" da se pomogne njegovoj prezimenjakinji, ispričao ovu neverovatnu priču baki, ona se samo šeretski osmehnula: - Znam da ja imam nešto što drugi nemaju... Pitajte moju prvu komšinicu. Ona sanjala da su došli svi njeni mrtvi da je vode na onaj svet, ne ide joj se pa u snu zavapi moje ime... Pojavih se ja i vučem je iz sve snage na svoju stranu, jest bilo njih više, ali ja sam ih nadjačala. Eto je tu pored mene, živa je i dan-danas i svaki čas mi veli: "E, da ne bi tebe Milenija u mom snu, ne bismo više kafu popile..."

Na svakom od nas je da veruje ili ne veruje u ovu priču, nalik bajci. Mi ćemo samo dodati: "Čovek snuje, a Bog određuje..."