Ispunili san, kupili frižider i šporet
Da je neko kojim slučajem prorekao mladim napaćenim nadničarima, braći 27-godišnjem Dejanu i 20-godišnjem Stefanu Gapiću, da će im se celi svet preokrenuti od 15. septembra 2015. godine, kada je o njihovom napornom radu izašla živopisna reportaža u "Vestima", samo bi odmahnuli rukom.
I rekli: "Ko je još lud da poveruje da je nekog briga kako mi živimo i kako se borimo, pa gotovo svaki drugi građanin Srbije živi od danas do sutra, zašto bismo mi bili drugačiji?". Ipak, sreća im se osmehnula. Neki humani ljudi, naši čitaoci, skinuli su kapu pred životnim nevoljama ovih nadničara iz sela Korbavec kod Vranja. Prvo je nedavno stigao prilog Ljubice Lubares iz Nemačke, a potom donacija od 300 evra, dar našeg anonimnog dobrotvora S. K. iz Arleshajma u Švajcarskoj i poklon od 200 švajcarskih franaka anonimne donatorke Tanje T. iz Ciriha, uz pozdrave i želje braći Gapić.
Uspomena na majku
Sami žive u planinskom zaseoku Krpejci. Šuma je sa svih strana, nema puta, sve uteklo prema Banji, Vranju, Beogradu... Niko ne dolazi; osim pašnjaka druge zemlje nema.
- Nekada su naši sadili krompir, pravili brazde pomoću rala i volova. Ostao sam sa bratom jer nemamo gde, jer smo sirotinja, jer nam tako suđeno - ističe Dejan koji je podrška mlađem bratu Stefanu i dodaje. "Moj braco, nikada nije uspeo da preboli majčinu smrt...".
Pristigle donacije unele su veliku pometnju i veliko veselje u njihovu stogodišnju nakrivljenu i dotrajalu čatmaru. Nije se dugo većalo: odlučili su da ispune svoju davnašnju želju, da ostvare san i u jednoj od dve sobe unesu frižider i električni šporet.
- Hvala dobrim ljudima, hvala do neba! Bog im dobrim vratio, doneli su neopisivu radost u naš dom. Nikada nismo imali nijedan uređaj u kući, pa nam je san o frižideru i električnom šporetu ispunjen. Imaćemo sada gde da ostavimo i mleko i sir koji dobijamo od krave, jedinog našeg blaga u planinskom zaseoku Krpejci. Borimo se da preživimo, sečenje i izvlačimo, vezani konopcima, balvane iz šume. Ono što ne bi mogao ni dobar konj, mi moramo... - kaže Dejan.
Njihova priča istovremeno odslikava i život velikog dela srpskih nadničara, paora bez svoje zemlje.... Sami u čatmari, otac im je otišao od kuće, radi kao pastir u nekom bujanovačkom selu. Majka, njihova svetla zvezda, baba i deda su umrli. Vode svakodnevnu borbu za opstanak sa nadom da će doći bolja vremena.
Bedna sudbina
Braća Gapići nisu birali sudbinu, kažu, već ona njih. Najviše ih brine stogodišnja čatmara, od kamena, drvenih greda i talpi, zamazana blatom koje otpada na više mesta. Stepenice od velikih pločastih kamenova se odvojile, pa pred vratima preskaču kako bi ušli u hodnik. Pored hodnika, tu su dve oniske sobe koje koriste. Imaju izvor vode pored kuće gde im je i česma, tu se umivaju, peru veš.
- Hoćemo da se ženimo, da stvaramo porodicu, ali koja će devojka doći u kuću gde nikada dinara nema, zar da živi od naših 70 evra socijalne pomoći? Kad platimo struju i kupimo osnovne potrepštine ostajemo praznih džepova. Nema uvek posla u šumi, Stefan mora i da je u kući i oko krave, a ja sam ono kljuse koje je po ceo dan, od jutra do mraka, po dubodolinama, vezano sajlama kojima se izvlače balvani - jada se Dejan.
Do zaseoka Krpejci u selu Korbevac novinari "Vesti" dovoze im frižider i električni šporet, a onda Gapići uzeše od meštana terensko vozilo i prikolicu kako bi se izašlo po kaljuzi do kuće. Put je zemljan, pun rupa, tesan i ide kroz šumu dva kilometra. Pozdravljamo se kod asfaltnog puta, a oni nastavljaju dalje. Brekće mašina, penje se ka zaseoku i jedinoj kući Gapića. Dejan maše rukama, na licu osmeh, radost od koje suze naviru na oči.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
