Balvani jedini posao
Do zaseoka Krpejci u selu Korbevac kod Vranjske Banje stiže se kada se od seoskog asfaltnog puta skrene, zemljanim, izrovanim tesnim putem, i ide kroz šumu dva kilometra. Penjanje do jedine kuće u zaseoku u kojoj žive braća 27-godišnji Dejan i 20-godišnji Stefan Gapić moguće je samo napornim hodom ili terenskim vozilom.
- Šuma je, nema puta, sve uteklo prema Banji, Vranju, Beogradu. Niko ne dolazi; osim pašnjaka druge zemlje nema. Ovde se bašte ne sade, nekada su naši sadili krompir, pravili brazde pomoću rala i volova. Ostao sam sa bratom jer nemamo gde, jer smo sirotinja, jer nam tako suđeno - priča Dejan.
Njegov posao je nadničarenje u šumama, seča drva u dubodolinama ogranaka goropadne Besne kobile. Sav se upek'o, što bi rekao ovdašnji narod, kost i vretenasti mišići sa venama kao volujskim žilama, a sve od svakodnevnog napornog rada.
Propast fabrike
Otac im je radio je u fabrici, u Vladičinom Hanu, dok nije propala kao gotovo sve u kraju. Dolazio je sa prvim mrakom, odlazio sa prvim svitanjem.
- Kad fabrika propade i on ostade bez posla postade drugi čovek - nikakav! Ni zbori ni romori. Ali, to je njegova sudbina, ni naša nije mnogo bolja. Mučimo se kao Isus, niko nas ne pita kako nam je - kaže Stefan.
- Nisam samaraš u šumi, a kao da jesam jer zamenjujem i čoveka i kljuse. Teglim vezan konopcima, izvlačim balvane iz udolina. Zimi posla nema, sneg okuje planinu i kuću ili kiše odnesu put. Moram da zaradim dovoljno za sebe i brata kako bismo preživeli kad nema posla. Kada naiđe duga i jaka zima štedimo na hrani, pa jedemo jednom dnevno - kaže Dejan.
Kuća se sakrila na rubu šume, gotovo se ne vidi, nakrivljena stoji kao spomenik sećanja da je ovde nekad bio zaselak poznat po vrednim stočarima.
Dočekuje nas Stefan koji deluje potišteno.
- Zdrav sam, ali ne mogu da radim u šumi! Ubi me tuga za majkom koja pre pet godina iznenada umre. Za dedom Petronijem koji ispusti dušu na dan kad smo majci stavljali šestomesečni pomen. A sledeće godine ode i baka. Jedino oca preskoči crna kosa, živ je, ali kao da nije. Kao da zaneme, postade kamen i ode daleko da čuva stoku u nekom planinskom selu u bujanovačkoj opštini. U šest meseci dođe jedan dan pogleda kuću, ode do groblja, damo mu novac za prevoz da se vrati odakle je došao, i ode! Pita da li smo zdravi i ništa više - kazuje Stefan držeći u ruci uramljenu sliku majke kada je bila mlada.
Primaju 70 evra socijalne pomoći i to je sve, plate struju, kupe brašna i gotovo. Nemaju prebijenog dinara u kući. Najviše ih brine kuća, stogodišnja čatmara, nakrivljena kao kapa u bekrije. Od kamena, drvenih greda i talpi, zamazana blatom koje otpada na više mesta.
- Ne možemo ništa da popravimo, nemamo para, ono što zaradim ide na preživljavanje, godina je duga, nekad joj kraja nema. Stefan je zadužen za kuću, imamo kravu koju čuva i brine o njoj. Ona nam je sve, hrani nas. Osim krave, imamo psa i mače koje od nekud dođe. Blizu kuće su livade koje ručno kosim i seno baliram u podrumu. Nemamo ni štalu, osim jedne prostorije nisko ozidane kamenom, ukopane u zemlju i pokrivene svim i svačim gde je smeštena krava. Mi ne kukamo, srećni smo što smo živi, računamo mladi smo, neće valjda da nas siromaštvo prati celog života. Deda Petronije nam je govorio da je život nepredvidiv, da od najgore može da bude najbolje, zato i tera čoveka da izdrži i ono što se ne može izdržati - drži se Dejan i sprema da krene u atar sela Nesvrta da ugrabi još jednu turu seče drva jer posao ne može da čeka.
Ako nema njega zameniće ga drugi i ostaće bez dnevnice.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
