Stigla cela plata, biće hleba i sira
Dejanu i Stefanu Gapiću, mladim nadničarima, o čijoj su teškoj sudbini naši čitaoci čitali u "Vestima", uručen je novčani prilog od 200 evra, dar naše čitateljke i donatorke Ljubice Lubares iz nemačke pokrajine Baden-Virtemberg, iako oni nisu tražili pomoć, već su se našli na stranicama naših novina u reportaži koja je odslikala surov život srpskog nezaposlenog življa. "Hvala ovoj nepoznatoj dobrotvorki, Bog joj dobra vratio, ovo su za nas velike pare.
Plata za naporan celomesečan rad u šumi na izvlačenju drva. Zatečeni smo ovim humanim gestom, nemamo reči da iskažemo našu sreću i ushićenost - kažu uglas braća 27-godišnji Dejan i 20-godišnji Stefan Gapić. Do zaseoka Krpejci u selu Korbevac kod Vranjske Banje gde žive Gapići stiže se kada se od seoskog asfaltnog puta skrene, zemljanim, izrovanim tesnim drumom, i ide kroz šumu dva kilometra. Penjanje do jedine kuće u zaseoku u kojoj žive braća Dejan i Stefan moguće je samo napornim pešačenjem.
Kuća bez para i vode
Braća Gapić primaju 70 evra socijalne pomoći, plate struju, kupe brašna i gotovo; nemaju prebijenog dinara u kući. Baš kao ni vode. Dejan se umiva uzimajući vodu omanjim loncem iz jednog od dva napunjena velika plastična bureta. "Vodu su naši doveli, odozdo sa nekog izvora, oko kilometar udaljenosti. Pritisak je toliko slab, da moramo svaki treći dan da punimo burad i svo posuđe koje imamo, za kućne potrebe i kupanje", kaže Dejan bez ljutnje.
Dejan, mladić koščatog, ispošćenog lica, radi na izvlačenju drva u dubodolinama ogranaka goropadne Besne kobile. "Sav se upek'o", što bi rekao narod, "kost i vretenasti mišići sa venama kao volujskim žilama", a sve od svakodnevnog napornog rada. "Nisam samaraš u šumi, a kao da jesam jer zamenjujem i čoveka i kljuse. Teglim vezan konopcima, vučem balvane iz dolina. Radim kad ima posla. Moram da zaradim dovoljno za sebe i brata kako bismo preživeli. Kada naiđe jaka zima štedimo na hrani, gledamo da jednom dnevno jedemo, da ima što više hleba, sira i mleka - kaže Dejan.
Mlađi Stefan, i izgledom odudara od Dejana. Crnomanjast, bledog lica, sa krupnim crnim očima deluje potišteno. "Zdrav sam, ali ne mogu često da radim u šumi! Ubi me tuga za majkom koja pre pet godina iznenada umre. Za dedom Petronijem koji ispusti dušu na dan kad smo majci stavljali šestomesečni pomen. A, sledeće godine ode i baka govoreći samo jedno: 'Bože, da li će da nam ugasi kućno ognjište?' Oca nam preskoči smrt, živ je, ali kao da nije. Kao da zaneme i ode daleko, da čuva stoku u nekom planinskom selu u bujanovačkoj opštini. U šest meseci dođe na jedan dan, okom pogleda kuću, svrati do groblja, i ode! - kazuje Stefan držeći u ruci uramljenu sliku majke iz mladih dana.
Nisu birali sudbinu, kažu, već ona njih. Najviše ih brine kuća, stogodišnja čatmara, nakrivljena ko kapa u bekrije. Od kamena, drvenih greda i talpi, zamazana blatom koje otpada na više mesta. Stepenice od velikih pločastih kamenova se odvojile, pa pred vratima preskaču kako bi ušli u hodnik. "Ne možemo ništa da popravimo, ono što zaradim ide na preživljavanje, godina je duga, nekad joj kraja nema. Stefan je zadužen za kuću, imamo kravu koju čuva i brine o njoj. Ona nam je sve, hrani nas. Mi ne kukamo, srećni smo što smo živi, mladi smo, neće valjda da nas siromaštvo prati celog života - kaže nam na rastanku Dejan Gapić.
Kontakt
Ukoliko želite da ostvarite kontakt sa braćom Gapić, njihova adresa je: selo Korbevac, 17545 Vranje. Dejanov mobilni telefon je: +381 64/35-56-857, a broj mobilnog telefona brata Stefana je: +381 61/66-28-495.
