Sa jednom kozom, lakše bi mi bilo...

Nedavno je Humanitarni most dobio jedan dirljiv zapis sa Kosmeta, a poslao nam ga je Milovan Pavlović, učitelj OŠ "Sveti Sava" iz Kosovske Mitrovice, s molbom da objavimo ovaj mali apel o njegovoj prezimenjakinji. I evo ga pred našim čitaocima!

Čeka, a niko ne dolazi: Milenija Pavlović

Među preostalih desetak meštana, Milenija Pavlović je najstarija stanovnica brdsko-planinskog sela Lokva, na nekih pet-šest kilometara udaljenog od Zvečana, do koga vode strmi puteljci. Starica se približila osamdesetoj godini.

- Roditelji mi pričali da sam rođena na Božić i da je bila jaka zima. Ne znam boga mi da ti kažem sinko, kada je tačno bilo, koje godine. Stara sam, nema starijih od mene ovde - odgovara baka Milenija na pitanje kada je rođena. U selu nam rekoše da ima osamdesetak godina. Živi sama u starinskoj kući, mnogo starijoj i od nje.

- Sama sinko, eto k'o što me vidiš. Sama i Bog odozgo. Roditelji su mi umrli dok sam bila mala. Odgajali su me rođaci koji su živeli kuća do nas. Udavala se nisam, dece nemam da brinu o meni. Imala sam i brata koji je pre desetak godina umro. Pritisla bolest i odvede ga. Muku moju i žalost moju niko da ne dočeka - priča i plače starica, dok sedi na staroj drvenoj tronoški, na pragu doma.

Dvorište zaraslo u korov. U susednim dvorištima takođe pustoš. Vrata zabravljena, a domaćini, ko zna gde su.

- Te kuće tu oko moje, prazne su... Otišli, odselili se - kazuje Milenija. Poneko od njih svrati, ali retko. Samoća i tuga su joj stalni gosti. Ne napuštaju njen dom. Reče nam da je kad se iskradu od svojih obaveza obilaze i donose joj ponešto od namirnica, rođaci koji ne živi u Lokvi.

- Spremim kad mogu i kad imam ponešto sama. Teško je i preteško... Čekam da mi neko nešto prinese. Nije lako kad čovek ostari i kad ostane sam, ali nema se gde, mora da se živi, da se muči, dokle je Bog rek'o... - kaže Milenija koja je nekad radila u bašti, gajila živinu, goveda, ovce. Imala je i jednu kozu koja joj je prošle godine od starosti uginula.

- Nemam para ni za šta. Eto i koza me napusti... Ona me je hranila. Muke moje niko da ne dočeka... Da mi je bar jedna koza, lakše bi mi bilo - priča baka Milenija a obrazi joj natopljeni suzama... Njen vapaj odjekuje u tišini osamljene kuće. "Dođi sinko, dođi kad možeš!". Ustaje sa drvene tronoške da se pozdravi. Ko zna kada ćemo se ponovo videti...