Nećemo više gladovati, neka vas Bog nagradi!

Nesrećna sudbina i biblijske muke samohrane majke četvoro dece Radmile Drljače, nastanjene u Vranju, o kojima su "Vesti" nedavno pisale, dotakle su srca humanih zemljaka u dijaspori, koji su istog časa poželeli da joj pomognu, raspitujući se kako mogu da stupe u kontakt sa njom. Među tim ljudima dobrog srca, među prvima je bio Vojislav Jokić iz Amerike, a rodom iz okoline Banjaluke, koji već punih 38 godina živi daleko od otadžbine.

Radmila Drljača: Živi za svoje četovo dece

 

Ne časeći časa, po dobijanju Radmiline adrese i broja telefona, odmah joj je uputio pomoć sa svojim prijateljima Ristom Stanićem, Vedranom Savićem i Đorđem Stevićem, u vrednosti od ukupno 400 dolara. Ova dragocena pomoć za Radmilu, žrtvu porodičnog nasilja i njene mališane Dražena, Klaudiju, Dijanu i Nemanju, obradovala je do suza. Posebno jer će tim novcem, konačno moći da tako reći "napune jezivo prazan frižider".

"Koliko su nas samo iznenadili i obradovali ovi ljudi, teško je pronaći prave reči. Hvala tim dragim ljudima do neba, hvala u ime dece. Neka im Bog daruje samo zdravlje, sreću i napredak. Stostruko im se vratilo! Zahvaljujući njima nećemo gladovati poduži period. Kupićemo zalihe najvažnijih namirnica, a to nam donosi neopisivo olakšanje", kazala je Radmila, odmah pošto joj je novac stigao na kućnu adresu ne skrivajući suze.

Sudbinu ove 40-godišnje žene i njene dece ispisali su rat, zlostavljanje u porodici, nemar policije i državnih organa, pa tako danas jedu na narodnom kazanu. Radmila je od torture ostala bez ijednog zuba u glavi, sa ožiljcima na telu i duši. Zajedno sa maloletnom decom živi od 130 evra socijalne pomoći, koju utroši pre svega na plaćanje kirije i dažbina za komunalije i struju u staroj kućici. Za sve ostalo, preostane im dečji dodatak od oko 60 evra i narodna kuhinja.
 

"Socijalna pomoć ide za stan i ostale dažbine. Jedemo u narodnoj kuhinji. Evo, danas čorbuljak. Ipak, ne sedim skrštenih ruku. Idem po kućama i radim sve što mi daju samo da zaradim neki dinar. Ali, posla, nažalost, skoro i da nema. Dobri ljudi u Vranju su nam dali malo odeće i obuće kako deca u školu ne bi išla gola i bosa. Deca su mi opsednuta boleštinama i glađu. Uveče ih sakupim oko mene, legnemo, a onda mi kroz suze kažu: 'Mama, gladni smo, ne možemo da spavamo.' Ćutim... Jastuk je ujutru mokar od suza, od straha da ćemo u 21. veku umreti od gladi. Zbog uslova u kojim živimo, Klaudija je dobila teško zapaljenje pluća. Nikako da je od toga oporavim. Nemanji, koji još ne ide u školu, kupila sam pumpicu, pošto je dobio bronhijalnu astmu. To mi je baš teško palo. Ponekad prosto pomislim da ne mogu više. Ali, zbog dece, mojih anđela, moram dalje", priča Radmila.

U Bihaću gde je odrasla i doživela veliku ljubav sa Goranom Milićem, nažalost, iskusila je i teške trenutke jer je njen nesuđeni suprug poginuo ubrzo po izbijanju rata, na čišćenju terena bihaćko-grabeškog platoa. Radmiline teške muke nastale su kada je posle izbeglištva, počela da živi sa čovekom iz sela Vlasina.

"Ime ne mogu ni da mu spomenem. Dovoljno je reći da je taj čovek, otac moje troje od četvoro dece, počeo iznenada da pije sve više. Litar rakije mu je bila mera ujutru. Tukao me je pred decom i bolesnom sestrom i to krvnički. Nikad mu nije bilo dosta ponižavanja na svaki mogući način...", priseća se Radmila.

Sa decom je često bila gladna. Živeli su na Vlasini Okruglici, naselju pored jezera. Godinama su jeli samo krompir, kupus i hleb. Mleka bi uzimala samo kada bi odradila neki posao kod seljana. Godine torture nad Radmilom eskalirale su pre dve godine, kada je jedva ostala živa. Ipak, sreća i Božja volja omogućili su joj nov početak u Vranju i kakav-takav život, pre svega, bez bojazni da će joj ga neko oduzeti, a deca svaki dan doživljavati duboke traume.