Da učenje bude lakše i lepše
Nakon pisanja u "Vestima" o užasnom stanju škola u Poljanici, kraju 20-ak kilometara udaljenom od Vranja, ne časeći časa javili su se naši plemeniti čitaoci sa željom da nekako pomognu, pre svega, siromašnoj deci koja nemaju novac za užinu.
Što su naumili to su i učinili, pa je tako ubrzo stigla pomoć od Novice Stevanovića iz Nemačke od 100 evra, Aleksandra Čabrila iz Švedske od 80 evra, kao i nekolicine njih iz Srbije, a koji su članak pročitali na Portalu "Vesti". Novica Stevanović je, kako kaže, rođen u Vlasu i nikada nije prekidao veze sa rodnim krajem, iako više niko ne živi u selu njegovog detinjstva i mladosti.
Razočarani odzivom- Iskreno govoreći, nadali smo se uspešnijoj akciji. Nismo očekivali bilo kakvu pomoć od meštana Poljanice jer većina njih živi teško, ali posebno nas je iznenadilo to što niko od nastavničkog osoblja u školi i pomoćnih radnika na čelu sa direktorom, nije poželeo ništa da učini po tom pitanju i angažuje se da pomogne deci - razočaran je jedan od donatora koji je želeo da ostane anoniman. Posebno su razočarani što su skoro u selu boravili neki sumnjivi humanitarci iz Šapca i išli po kućama, sakupljali novac "za transplantaciju organa deci iz Vranjske Banje" i za dva dana boravka sakupili oko 1.000 evra. |
- Imam kuću u jednom zaseoku koji je udaljen od regionalnog puta, jer kada dođem želim da uživam u prirodi, u sećanjima na bosonogo detinjstvo, staze, potoke i rečice kuda sam prolazio. Ganulo me veliko siromaštvo koje vlada u mom kraju, a posebno dece koja nemaju osnovne uslove za život, hranu, sredstva za higijenu... Odlučio sam da skromnim prilogom koliko-toliko pomognem. U porodici su nas učili da pomažemo nevoljnima i da se dobro dobrim vraća. Moj deda Milan Disić, oficir Kumanovske bitke i balkanskih ratova, koji je živeo u Zagrebu i tamo umro, poklonio je knjige OŠ "20. oktobar" u Vlasu, a crkvi Svetog Ilije u selu poklonio stalke za sveće. Kasnije sam uveo struju u samoj crkvi. To shvatam kao dug svom selu i narodu iz kog sam potekao i koji neizmerno volim - ispričao je Novica.
Dobrotvor Aleksandar Čabrilo, koji živi u Švedskoj, po majci je iz Vlasa. I on se rado seća svojih dolazaka u selo kao dečak gde je stekao bezbroj prijatelja, sa kojima je šutirao loptu po livadama, pecao na Veternici...
- Deca, moji drugari u to vreme, ostali su mi u trajnom sećanju. Bilo je to siromašno detinjstvo, ali hrane, obuće i odeće je uvek bilo. Bilo je i mnogo više ljudi, mnogo se i radilo. Pogodilo me je opšte stanje u seoskoj centralnoj školi, a o onim isturenim odeljenjima da i ne govorim. Pitam se: da li je moguće da pojedina deca imaju za užinu, a druga koja nemaju i gledaju čežljivo u njih. Da nemaju sapune u školi, toalet papir, e, to me je potreslo. Odlučio sam da pomognem, pa sam poslao malu donaciju, koju je školi predala moja sestričina Aleksandra - navodi Čabrilo.
|
POZIV DONATORIMA Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Donatori iz Srbije, koji su školi uplatili u proseku od tri do 10 evra su: Branislav Rok, Dragan Jovanović i Momčilo Jović iz Beograda, Jordanka Macić iz Ćićevca, Dragoljub Stošić, Novica Stanković i Milorad Stošić iz Vranja. Sve ukupno prikupljeno je 250 evra, što je taman za mesec dana užine 21 đaka centralne škole u Vlasu, koja dobija obrok u jedinoj prepodnevnoj smeni. Tako deca tokom decembra neće gladovati, a potom će otići na raspust zadovoljni i srećni što je neko mislio na njih. U školskoj kasi, kada se svi đaci namire, ostaće još 80 evra, ali to neće biti dovoljno za naredni mesec kada se đaci vraćaju u školske klupe.
Inače, centralna škola u Vlasu, u Poljanici, upisala je ove školske godine, od 1. do 8. razreda, samo 123 učenika. Dok je, primera radi, školske 1960/61. bilo 1.317 đaka. Danas, svake godine se smanjuje njihov broj za 10 do 15. To je surova realnost. Ceo kraj lagano odumire. U 22 devastirana planinska sela živi još oko 2.500 stanovnika.
- Stanje je tužno, da tužnije ne može biti. Deca dolaze zimi gladna, sa pocepanim patikama po kiši i snegu, prljava, neokupana danima. Ne sva, ali dobar deo njih, posebno iz udaljenih planinskih sela - završava potresnu priču naš sagovornik koji nije želeo da mu pominjemo ime.
