Nesreća za nesrećom

Već drugu nedelju za redom 38-godišnji Dejan Milošević, oboleo od vijetnamskog sindroma, nalazi se u vranjskoj bolnici, gde se lekari bore da mu spasu nogu, koju je zahvatila gangrena. Njegovo lečenje dodatno otežava povišen šećer, koji je sada stabilizovan tako što insulin prima dva puta dnevno.

Gangrena zahvatila nogu i ugrozila život: Dejan Milošević sa majkom Vesnom

 

To su naši reporteri saznali kada su pozvali majku Vesnu Milošević, kako bi najavili posetu i uručili deo priloga u vrednosti od 55 evra, anonimnog donatora iz Nemačke, koji im svakog meseca šalje ovu pomoć. Baš kao i Ranku Majstoroviću iz Omarske.

Po njenim rečima, Dejan, hrabri ratnik, koji je branio srpsku nejač u Republici Srpskoj kao dobrovoljac, od januara 1994. do februara 1996, za dlaku je izbegao smrt. Zato sada sa njim u posebnoj prostoriji na Internom odeljenju vranjske bolnice dežura njegova majka Vesna, i sama srčani bolesnik. Ne odvaja se od svog sina.

Pune su joj oči suza jer je njihova tragična sudbina skoro biblijskih razmera. Osim bolesti, pritisla ih je i nemaština, pa im je donacija anonimnog dobrotvora sada jedini mesečni prihod.

- Tog dana, pre Svetog arhanđela imao je veliku sreću i zahvaljujući Bogu i lekarima ostao živ. Otišla sam do grada, do diskonta gde je najjeftinije, da kupim oslić, pošto to mnogo voli. Ostavila sam ga svesnog, ali sa nekom čudnom bojom na licu. Od naselja u kome živimo do diskonta, ima kilometar i po. Dok sam birala ribu, odjednom poče da mi lupa srce naglo. Kažem sebi, ovo je nesreća, predosećam, bacim sve i krenem da trčim ka stanu. Kroz sokake, prečice.

- Tresla sam se kao u groznici, plakala, u dahu utrčala u stan i imala šta da vidim. Dejan je krkljao, bio je komi, bez svesti. Pozvala sam taksi, koji je u blizini, vrištala sam. Uzela ga u ruke, bilo je osam ujutru, nikog u ovim našim "divljim" zgradama. Vukla sam ga rukama sa drugog sprata stepenicama. Odakle snaga, ne znam. Ubrzo je naišao taksista i pomogao mi da ga ubacimo u auto.

- Brzo smo stigli do bolnice i odeljenja za reanimaciju. Svi su trčali, doktori, sestre, a nakon prve ukazane pomoći odmah smo prebačeni na interno odeljenje. Tamo je krenula borba za njegov život. Imao je šećer 34, a leva noga kod stopala naglo je pocrnela - priseća se i guši u suzama Vesna.

Na Internom odeljenju se okupila cela ekipa lekara, sestara. Vesna o njima priča sve najlepše. Saznali su za njihovu situaciju i svojski se trude da mu spasu nogu.

- Prve dve noći nisam ni spavala, presedela sam na stolici. Samo sam gledala da li mu se grudi nadimaju i osluškivala disanje. Trećeg dana sestre su naredile da mi se unese poljski krevet da mogu da legnem. Moram da budem pored njega, ne može sam - priča Vesna.

Hrabra majka je na bolovanju, inače radi u Jumku kao kuvarica, gde mesecima ne prima platu. Njene koleginice podnele su zahtev da im se dodeli bilo kakva novčana pomoć od sindikata ili fabrike preko direktora, ali im je rečeno da para nema. Ostali su na tih 55 evra donatora, koje koriste za kupovinu lekova. Nemaju ni za jabuke, mandarine, banane, perecu, bilo šta što bi smeo da pojede. Vesna gotovo da i ne jede u bolnici.

- Hvala tom divnom čoveku. Da nam nije njega, kao i ostalih plemenitih čitalaca "Vesti" koji nam priskoče u pomoć, pomrli bismo od gladi i studi. Ne bismo imali para ni za lekove. Nemam od koga da pozajmim. Moje koleginice, koje su bile da me posete, isto teško žive. Nude pomoć, ali kako da uzmem kada znam da i one jedva sastavljaju kraj sa krajem. Treba to posle i vratiti, a kako i od čega - pita se Vesna, stiskajući prste na rukama od svega što ih je snašlo.

Miloševići su ostavljeni bez dinara, prepušteni sebi i sudbini. Momak, koji je najbolje godine dao za odbranu svog naroda, po okončanju rata prezren je u Republici Srpskoj i Srbiji. Ulazimo nakratko da se pozdravimo, pitamo Dejana, koji nas netremice gleda, šta želi da mu kupimo da se osveži, pojede...

- Ništa. Samo želim da živim... - ispraća nas tihim glasom, kao da slušamo bruj večernjih zvona sa zvonika obližnje gradske crkve.