Nesreća za nesrećom

Gangrena zahvatila nogu i ugrozila život: Dejan Milošević sa majkom Vesnom

To su naši reporteri saznali kada su pozvali majku Vesnu Milošević, kako bi najavili posetu i uručili deo priloga u vrednosti od 55 evra, anonimnog donatora iz Nemačke, koji im svakog meseca šalje ovu pomoć. Baš kao i Ranku Majstoroviću iz Omarske.

Prezren od svih

Dejan Milošević je, podsećanja radi, odmah u po završetku rata, bio kod državnih organa, jednih i drugih, da potraži pomoć, bilo kakvu. Nije primljen, za njega sva vrata su bila zatvorena. U Republici Srpskoj su mu govorili da ide u Srbiju i ne pojavljuje se više. Nečim su ga gadno zaplašili, što je dodatno uticalo na njegovo zdravlje. U Srbiji, opet slična rečenica: "Idi u Bosnu, neka ti oni daju pomoć. Tamo si ratovao, ne kod nas..."

Po njenim rečima, Dejan, hrabri ratnik, koji je branio srpsku nejač u Republici Srpskoj kao dobrovoljac, od januara 1994. do februara 1996, za dlaku je izbegao smrt. Zato sada sa njim u posebnoj prostoriji na Internom odeljenju vranjske bolnice dežura njegova majka Vesna, i sama srčani bolesnik. Ne odvaja se od svog sina.

Pune su joj oči suza jer je njihova tragična sudbina skoro biblijskih razmera. Osim bolesti, pritisla ih je i nemaština, pa im je donacija anonimnog dobrotvora sada jedini mesečni prihod.

- Tog dana, pre Svetog arhanđela imao je veliku sreću i zahvaljujući Bogu i lekarima ostao živ. Otišla sam do grada, do diskonta gde je najjeftinije, da kupim oslić, pošto to mnogo voli. Ostavila sam ga svesnog, ali sa nekom čudnom bojom na licu. Od naselja u kome živimo do diskonta, ima kilometar i po. Dok sam birala ribu, odjednom poče da mi lupa srce naglo. Kažem sebi, ovo je nesreća, predosećam, bacim sve i krenem da trčim ka stanu. Kroz sokake, prečice.

POZIV DONATORIMA

Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.

- Tresla sam se kao u groznici, plakala, u dahu utrčala u stan i imala šta da vidim. Dejan je krkljao, bio je komi, bez svesti. Pozvala sam taksi, koji je u blizini, vrištala sam. Uzela ga u ruke, bilo je osam ujutru, nikog u ovim našim "divljim" zgradama. Vukla sam ga rukama sa drugog sprata stepenicama. Odakle snaga, ne znam. Ubrzo je naišao taksista i pomogao mi da ga ubacimo u auto.

Još ne zna da li će ostati bez noge

Dejan jede ono što mu daju u bolnici, gladan je uvek. Ipak, sve to mu nadoknađuje velika pažnja sestara i lekara, koji ga stalno obilaze.
- Nismo verovali u tako nešto, ali eto ima i u vranjskoj bolnici divnih ljudi koji vode brigu o pacijentima - uzdiše Vesna.
Dokad će biti u bolnici, ne zna. Kažu joj sve zavisi od dijabetesa, koji je napao Dejana. Noga mu je očišćena, odstranjeno je sve zaraženo tkivo oko levog stopala. Prati se dalji tok bolesti.
- Doktor mi je rekao da pokušava sve da mu spasu nogu, kako je ne bi sekli. Za sada postoji šansa, ali je sve neizvesno. Preostalo je samo da se molimo Bogu da nas spase muka - kaže Vesna dok stojimo u hodniku bolnice da Dejan ne bi slušao naš razgovor.

- Brzo smo stigli do bolnice i odeljenja za reanimaciju. Svi su trčali, doktori, sestre, a nakon prve ukazane pomoći odmah smo prebačeni na interno odeljenje. Tamo je krenula borba za njegov život. Imao je šećer 34, a leva noga kod stopala naglo je pocrnela - priseća se i guši u suzama Vesna.

Na Internom odeljenju se okupila cela ekipa lekara, sestara. Vesna o njima priča sve najlepše. Saznali su za njihovu situaciju i svojski se trude da mu spasu nogu.

- Prve dve noći nisam ni spavala, presedela sam na stolici. Samo sam gledala da li mu se grudi nadimaju i osluškivala disanje. Trećeg dana sestre su naredile da mi se unese poljski krevet da mogu da legnem. Moram da budem pored njega, ne može sam - priča Vesna.

Hrabra majka je na bolovanju, inače radi u Jumku kao kuvarica, gde mesecima ne prima platu. Njene koleginice podnele su zahtev da im se dodeli bilo kakva novčana pomoć od sindikata ili fabrike preko direktora, ali im je rečeno da para nema. Ostali su na tih 55 evra donatora, koje koriste za kupovinu lekova. Nemaju ni za jabuke, mandarine, banane, perecu, bilo šta što bi smeo da pojede. Vesna gotovo da i ne jede u bolnici.

- Hvala tom divnom čoveku. Da nam nije njega, kao i ostalih plemenitih čitalaca "Vesti" koji nam priskoče u pomoć, pomrli bismo od gladi i studi. Ne bismo imali para ni za lekove. Nemam od koga da pozajmim. Moje koleginice, koje su bile da me posete, isto teško žive. Nude pomoć, ali kako da uzmem kada znam da i one jedva sastavljaju kraj sa krajem. Treba to posle i vratiti, a kako i od čega - pita se Vesna, stiskajući prste na rukama od svega što ih je snašlo.

Miloševići su ostavljeni bez dinara, prepušteni sebi i sudbini. Momak, koji je najbolje godine dao za odbranu svog naroda, po okončanju rata prezren je u Republici Srpskoj i Srbiji. Ulazimo nakratko da se pozdravimo, pitamo Dejana, koji nas netremice gleda, šta želi da mu kupimo da se osveži, pojede...

- Ništa. Samo želim da živim... - ispraća nas tihim glasom, kao da slušamo bruj večernjih zvona sa zvonika obližnje gradske crkve.