Zemljaci iz daleka ublažili teške muke
Deo donacije od ukupno 6.120 evra, koji su plemeniti Banijci iz Melburna prikupili i poslali nesrećnim zemljacima u otadžbini, a u visini od 500 evra, stigao je i na kućni prag porodice tragično poginulog rudara Dragana Marjanovića (35) iz sela Radovnica, u opštini Trgovište. Za to su se, naravno, pobrinuli reporteri "Vesti".
Do kuće Marjanovića od Vranja, našeg polazišta, prevalili smo oko 70 kilometara. Brojne krivine savlađujemo dolinom reke Pčinje, pa dolazimo do krajnjeg juga Srbije, Trgovišta. A, onda još oko 20 kilometara planinskog puta, koji se krpi i popravlja. Vreme sunčano, gotovo letnje.
Ne znaju kako dalje- Dragan nam je bio sve. Ne znam kako ćemo. Evo, dolazi beba. Biće devojčica... Nemamo ništa. Spavam u jednoj sobi sa decom. Bićemo svo četvoro u dva rasklimatana kreveta. Imamo onu uzanu peć, furunu, nemamo klasičan šporet. Orman i police, sve se rasklatilo, stavljamo gde stignemo, gledamo da je oprano i čisto. Teško, ali mora da se živi zbog dece - govori pomalo nepovezano 30-godišnja Gabrijela, skrhana bolom za suprugom do sada jedinim životnim osloncem. |
Na kuću Marjanovića ukazuju nam meštani, brišući nadolazeći znoj sa čela. Vidimo je, u dolini pored puta. Još iz daljine primećujemo da je nezavršena. Ozidan je samo jedan sprat, a unutra opremljene dve sobe, ako tako može da se kaže. Smeštena je u blizini reke, okružena brdima iza čijih obrisa je granica sa Makedonijom i Bugarskom. Nema zemlje za obradu, pa se većina žitelja ovog mesta bavi sečom i pripremom drveta za ogrev, koje prodaju privatnicima, ali i radom u rudniku Grot u Krivoj Feji na obroncima planine Besna kobila.
Stižemo teška koraka, gde nas ispred trošne kuće dočekuju u crnini, sa suzama u očima, Draganova supruga, Gabrijela, koja je u osmom mesecu trudnoće sa uplašenom jednoipogodišnjom Helenom u naručju. Pored nje, zabrađena, u crnoj marami nariče majka rudara, Ljubica. Ne može da prežali što Bog nije uzeo nju i njenog supruga Vladu, pre vremena obolele i ostarele od težačkog života, već njenog sina. Kako kaže "cveta, kad je trebalo med da daje i decu izvede na put".
Teške su suze, preteške na jakom suncu koje bije u teme. Još je teži narikački glas, pisak iz grudi majke i žala sa sinom. Dolazi nekako sebi, želi da ukaže, kako to da nemaju ništa u svom dvorištu od stoke, ni svinje, ni kokoške, ćurke, a kamoli krave, koze ili ovce.
- Mi smo sišli sa ovdašnjih visova. Živeli smo u zemljanoj kući, sirotinjski, jedva preživljavali. A, onda je došla fabrika dečjih krevetića Simpo u našoj Radovnici, koja je ovde pored reke, pa Jumko... Tražili su se radnici i mi smo sišli sa planina u dolinu, u potrazi za boljim životom. Sa Vladom smo radili u Jumku. Počesmo i sagradismo kuću, koliko da se uselimo. Sve je to kratko trajalo, pošto je propala fabrika, a mi ponovo postadosmo siromasi, više nego što smo bili gore u planini.
- Da se Dragan nije zaposlio u rudniku, pocrkali bi od gladi. Ima preko 13 godina staža, od toga više od polovine u rudniku. Mučio se jadan, nas četvoro odraslih, troje dece i četvrto na putu, sve je to bilo na njegovim leđima. A, sada? Gde će ovi pilići, gde će ovi siročići?!
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Bojimo se da ćemo vremenom biti skroz zaboravljeni. Ovde smo na repu Srbije, u zadnjem njenom ćošku, u najsiromašnijem njenom delu, ko će da nas pogleda? Decu, ne nas! Eh, mili moji, svi ćemo da nađemo svoj red. Neko u grob, neko svojim putem kako mu je Bog zacrtao, ali nikad više neće na beloj zemlji crnim rudarskim rukama jesti hleb moj najmili sin Dragan - priča i plače Ljubinka (57), kao da ispušta iz grudi naricaljku, koja će joj na trenutak olakšati boli za sinom.
Živeli od prihoda sina, sada i bez toga ostali- Nesreća, golema nesreća nas snašla. Živeli smo samo od njegove plate i od novca kada sa rođacima naseče drva i to prodaju. Živeli smo izuzetno skromno. Ozidali kuću, tri sobe, hodnik i kupatilo, ali samo su dve nameštene. Ostalo, samo blokovi i zemlja. Ja sam oboleo, žena je obolela. Vidite i sami ovde nemamo zemlje, nemamo velikog placa. Pokušali smo da posadimo baštu, nešto povrća za nas, ali ove godine nije ponelo, nigde... Nemamo šta da uberemo. Nemamo ništa ni od stoke, ni pile jedno a kamo li šta drugo - jada se Vlada Marjanović (56). |
Gabrijela, mlada žena, koja oko 15. novembra očekuje da se porodi, deluje nekako daleko i odsutno. Ruke joj se tresu. Ne zna šta da kaže, pošto nije svesna kojim će putem sada krenuti njen život i život njene nejake dečice, devetogodišnjeg sina Aleksandra, godinu dana mlađe Sandre, Helene (1,5) i bebe na putu.
Rekavši Marjanovićima razlog naše posete, tačnije da im donosimo pomoć od dobrih ljudi iz dalekog Melburna, gotovo istog trenutka zanemeše. Kao da su se trgli iz nekog sna. Upitaše nas koji su to dobri ljudi, Banijci? Objašnjavamo, ali teško im je da shvate da je neko čak iz Australije čuo za njih i poželeo da im pomogne.
- Hvala im, mnogo hvala! Kakvi su to samo dobri ljudi, ovde većina nije. Sačuvaćemo ovaj novac, zbog dece. Iznenađena sam u potpunosti. Do sada su nam pomogle Draganove kolege, rudari, zatim opština Trgovište, humanitarna ogranizacija "Životna pomoć" iz Vranja sa Bubom Milovanovićem i gospodinom Dejanom Tričkovićem, takođe, iz Vranja. Koliko nam to znači, teško je rečima opisati. Ipak, moram da kažem da su nam ti ljudi sa Banije najviše novca uputili. Za nas pravo bogatstvo. Hvala svima. Neka im Bog podari najveću blagodet! - kaže Gabrijela, preuzimajući novac drhtavim rukama.
U nastavku razgovora sa nesrećnim Marjanovićima, čiji je dom zavijen u crno, pričaju nam kako funkcionišu u dve sobe, jedine osposobljene za stanovanje. U jednoj sobi, gde spavaju Draganovi roditelji, Vlada i Ljubinka, stoji šporet, stari "smederevac", pa preko dana im služi i kao dnevni boravak. Tu obeduju, gledaju televizor. Druga soba je Gabrijelina, gde u dva kreveta spava sa dečicom. Treća prostorija, samo ozidana, zemljana, nije za gledanje. U njoj se može naći žargonski rečeno i "od popa uvo". Sve stvari, bilo koje da su, tu su. Nemaju podrum, niti ostavu, pa se tu sve ostavlja. Kupatilo, samo zidovi.
- Imali smo planove, a prvo je bilo da napravimo kupatilo. Kupamo se u koritu, a koliko nas je? Vlaga se pojavila. Ma, nije nam do ničega. Ako nas država ne pogleda, ako ovoj deci ne obezbedi uslove da se školuju, nemaju budućnost, baš nikakvu. Sa njima ni mi. Aleksandar je u drugom razredu osnovne, Sandra u prvom, dobri su učenici, ali željni svega. Dobili su bojanke, a oni da se pobiju ko koju da uzme.
- Prvi put da su tako nešto videli, a šta tek još nisu, bolje da ne pričam. Za mnogo toga ne znaju, ali znaju za vruć hleb, krompir, pasulj, kupus i salamu, kao poslasticu. Sad nam donose hranu za podušje Draganu, njegovi drugari iz rudnika, a decu ne mogu da odvojim od toga. Jeli bi i pili, čini mi se po ceo dan. Zato se mnogo bojim, ako dođe još veća nestašica, pa kad dođe beba... Ne znam kako ćemo - rekla je pri rastanku Gabrijela.
Tokom puta nazad, u Vranje, sunčevi zraci koji se probijaju kroz stakla automobila i brojne krivine, koje nas bacaju sa jedne strane na drugu gotovo da ne primećujemo. Svi smo u mislima, pitajući se šta će biti sa nesrećnim Marjanovićima, pre svega sa decom.
