Hvala što mislite i pomažete našeg sina

Dečaku Vukašinu Spasiću, 11-godišnjem šećerašu, iz planinskog sela Nova Brezovica, udaljenom 20-ak kilometra od Vranja, reporteri "Vesti" uručili su deo priloga od 100 dolara koji mu je poslao S. S. iz Liverpula, predgrađa Sidneja. Ovaj dar, kako kažu dečakovi roditelji, dobrodošao im je u svakom pogledu, a pre svega ocu Milanu, kako bi vratio dug koji je morao da uzme zbog Vukašinovih pregleda u niškom Kliničkom centru.

Prima insulin četiri puta dnevno: Vukašin Spasić

 

- Rezultati pregleda, nažalost, nisu dobri. Vukašin je do sada uzimao insulin tri puta dnevno, a sada će morati četiri. Tako su nam rekli. Srce me boli kada mi kaže: "Tata, ja nikad neću biti zdrav kao ostala deca." Njegov zamišljen pogled, u očima suze koje naviru... Briše ih ručicama da ne vidimo. To mi noćima ne da mira i sna. Valjda će biti bolje. Nismo Boga gađali kamenom, ne znamo zašto je baš na Vukašina to teško breme moralo da padne. Hvala dobrotvoru, čak iz Australije nam pomaže. Znamo da to nije prvi put, što nas više raduje, jer nije zaboravio naše dete. Svaki dinar nam mnogo znači. Svesni smo da je danas svima teško, zato neka Bog vrati dobrim svima koji makar i pomisle na Vuleta i požele mu u mislima dobro zdravlje - kaže Milan Spasić, uzdišući od briga i težačkog života na obroncima planine Koćurac.

Zahvalni: Porodica Spasić

 

Njegov sinčić je učenik četvrtog razreda osnovne škole na obližnjem Bareliću. Dobar je đak, voli da igra fudbal sa drugarima u školskom dvorištu. Na trenutak vam se čini da se ne razlikuje od druge dece. Ipak, od četvrte godine kada ga je ova bolest oprhvala njegovo detinjstvo se iz korena promenilo. Dovoljno je reći da tako mali mora sebi da daje injekcije, a sada i četiri puta na dan. Milan navodi da je problem što se Vukašin zanese u igri i druženju pa zaboravi šta sme, a šta ne bi smeo nikako da pojede i popije.

- Muka je Vuleta naterala da nauči da sam kontroliše šećer i održava ga u granicama normale. Ali, kao i svako dete, poklekne gde ne bi smeo i to veoma nepovoljno utiče na njegov organizam. Verujem da će, kad bude malo stariji, ozbiljnije to shvatiti i da neće praviti iste greške - ističe Milan, koji je stalno u poslu, jer treba brinuti o šestočlanom domaćinstvu.

Pored Vukašina, sa suprugom Violetom ima i sinove Nikolu (14) i Nenada (13), učenike sedmog i šestog razreda. Tu je i njegova majka, starica Rajna (81).

Do male kuće Spasića, sagrađene od slabog materijala, stiže se uskom zemljanom stazom. U sobama sa zemljanim podom čisto je i uredno. Nemaju mnogo stvari, samo najosnovnije.

- Nismo mogli da sagradimo veću, niti bolju kuću od čvršćeg materijala. Sirotinja smo. A, kad siromaštvo u svoje kolo uhvati neku familiju, teško se prekida. Zato Milan mora da se muči da prehrani decu i nas. Iscrpeo se, snagu rasipa na cepanju drva, da preživimo nekako. Teška su vremena - priča baka Rajna.

U njihovom selu nema mnogo zadovoljstava. Mukotrpno se radi od jutra do mraka da bi se preživelo. Sirotinja pritisla bez mnogo nade da će budućnost doneti bolje dane. Ipak, zdravlje malog Vukašina porodici je najbitnije i učiniće sve da im sin bude zdrav, iako će celog života morati da živi sa boljkom za koju ne postoji lek, koji bi ga zauvek pobedio.